БУЈИЋ ГОРАН: ИМА ЛИ У СРБИЈИ СУЂЕЊЕ У РАЗУМНОМ РОКУ? КАКО СУДОВИ РАДЕ НА ШТЕТУ ДЕЦЕ И ОЧЕВА

Основно начело сваког поступка који се води пред судом (да ли био парнични, кривични, ванпарнични или пак прекршајни) је да се он мора водити у временским границама и оквирима који су разумни и неопходни потребни за његово вођење и окончање.

Судови су самостални и независни државни органи који штите права грађана, те би оваква злоупотреба од стране суда, тј. непотребно одуговлачење судског поступка, морала бити санкционисана.

Ако сматрате да поступак у коме сте учесник предуго траје, или се против вас несразмерно дуго води истрага, покрените поступак по Закону о заштити права на суђење у разумном року.

Закон признаје новчано обештећење у износу од 300 до 3.000,00 ЕУР у динарској противвредности на дан исплате, према средњем курсу НБС, по предмету.

Дана 17. децембра 2018. године  поднео сам предлог за извршење  на основу извршне исправе  Основном суду у Новом Саду против некадашње супруге, као извршног дужника, ради одржавања личних односа  са дететом, по пресуди Основног суда. 

Суд је дана 19.12.2018.године у поступку који је формиран поводом поднетог предлога донео закључак којим ме  обавезао  да у року од осам дана  доставим пресуду и другостепену одлуку којом је првостепена одлука потврђена, како би суд у законском року могао да дозволи предложено извршење. Ту одлука суда запримио сам половином јануара.

Поднеском од 21. јануара 2019. године уредио сам предлог за извршење и доставио суду пресуду Основног суда у Новом Саду и пресуду Апелационог суда  у Новом Саду, на којима се заснива захтев. 

При томе, чињеница да уз предлог  за извршење није поднета извршна исправа, и да је достављена поднеском од 21.јануара 2019.године без потврде о извршности, не ескулпира суд од одговорности што у прописаном року није одлучено о предлогу  за извршење , из разлога што сам предлог за извршење  поднео суду који је у првом степену одлучивао о потраживању извршног повериоца, нисам био дужан да приложим извршну исправу, а и чак када сам исту приложио, иста није морала да садржи потврду о извршности, а сагласно одредби члана 59. став 3 Закона о извршењу и обезбеђењу.

У том смислу, пропуст суда је што није предузео процесне радње погодне  за прибављање потврде извршности извршне исправе на основу које се предлаже извршење, већ ми је  напротив налагао да доставим извршну исправу за потврдом извршности.

Дана 19. фебруара 2019. године поднео сам приговор ради убрзања поступка који се води пред Основним судом у Новом Саду, у извршном поступку , у коме сам навео да сам предлог за извршење поднео пре неколико месеци, да сам исти уредио дана 21. јануара 2019. године, по захтеву суда , али до подношења приговора  није донето решење нити ми је исто достављено, иако се ради о поступку везаном за заштиту права детета и најбољег интереса , што захтева хитност у поступању.

У овом поступку у вези са породичним односима суд непотребно касни и одуговлачи без правног разлога, чиме се наноси огромна и непоправљива штета  мом малолетном детету и мени, јер више од годину дана немамо личне односе у одређеним терминима.

Дана 21. марта 2019. године суд је донео  РЕШЕЊЕ, које сам запримио 04.марта 2019.године којим се усваја мој приговор ради убрзања поступка , па се утврђује да ми је повређено право на суђење у разумном року у том предмету.

Суд ме уједно обавештава да у складу са Законом о заштити права на суђење у разумном року имам могућност закључења  вансудског поравнања са Државним правобранилаштвом ради накнаде неимовинске штете. 

Сматрам да ништа неможе да надокнади и поправи нанету штету детету и мени, јер више од годину дана немамо личне односе у одређеним терминима.

Извршење одлука из области породичног права предаја и одузимање мал. детета и код поступања суда и органа старатељства мора да има «приоритет ». Проток времена у конкретним ситуацијама може значајно угрозити најбољи интерес мал. детета и његовом расту и развоју нанети ненадокнадиве штете. Ово из разлога што у тим случајевима мал. дете постаје субјект високог степена манипулације и индукције од стране оног лица код кога се дете налази, уводи се у «конфликт лојалности» слањем порука, да службеном лицу које учествује у извршењу изјављује, да лице којем треба да буде предато «не воли», «да га то лице злоставља», да своје противљење предаји исказује вриштањем, бацањем, плачем, бежањем итд. Оваква ситуација у скоро свим случајевима одређује понашање и одлуке службених лица које «прекидају поступак извршења», «одлажу извршење» итд, што не смањује «притисак» на дете, него га само појачава, односно у будућем времену усложњава целокупне односе.

 Дакле, одуговлачењем извршног поступка угрожава се најбољи интерес детета, јер се другом родитељу омогућава, и даје време да ради на отуђењу детета и тиме врши насиље над дететом.

Што се тиче Центра за социјални рад Нови Сад, и стручног тима, тражио сам изузеће у овом поступку због многобројних поступака, који се воде против њих, а које сам покренуо, те се исти налазе у сукобу интереса.

Европска конвенција  за заштиту људских права  и основних слобода  у члану 6. став 1 предвиђа  да свако  током одлучивања о његовим правима  и обавезама, или о кривичној оптужби  против њега  има право на правичну  и јавну расправу  у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона- што у овом случају није било.

Одредба члана 15. Закона о извршењу и обезбеђењу, прописује да су извршни поступак и поступак обезбеђења ХИТНИ (став1.) и да су суд и јавни извршитељ дужни су да о захтеву  или предлогу странке или другог лица одлуче у року од осам дана и да донету одлуку отправе у наредних пет радних дана , ако овим законом није одређен краћи или дужи рок (став 4).

Породични закон  одредбом члана 204. прописује  да је поступак у вези са породичним односима  хитан ако се односи на дете или родитеља који врши родитељско право (став 1).

Поступајући судија Николић Снежана, у договору са радницима центра, Драгана Џунић (педагог), Милица Џино Петковић (психолог), Добрила Чачија (директор центра), одуговлачили су са поступком како би мојој бившој супрузи прибавили правну корист.

 Наиме, бивша супруга је покренула поступак за измену судске пресуде и тражила привремену меру. Одуговлачењем извршног поступка чекали су, да суд донесе привремену меру у том поступку (измена пресуде), па би то био разлог за обустављање извршног поступка. Још једна од устаљених игара и пракса суда и центра у поступцима извршења кад су очеви извршни повериоци. Међутим, привремена мера није донета, а извршни поступак месецима одуговлачи.

Поступање суда у овом поступку је морало бити нарочито хитно, јер се ради о одржавању личних односа детета и родитеља, а какво поступање суда је изостало.

Разлог трајања извршног поступка, односно првенствено  неодлучивања о предлогу за извршење у року од 8 дана или пак разумном року, је управо неефикасност суда у поступању, односно пропуст суда да предузме процесне радње које делотворно воде окончавању поступка.

Прошло је више од годину дана, а ја и дете немамо личне односе у одређеним терминима, док Основни суд у Новом Саду и Центар за социјални рад, играју се животом детета.

Свако четврто дете у Србији нема личне односе са оцем, и пролази судбину мог детета.  Преко 100.000 очева нема личне односе са својом децом.

То практично значи, да је свако четврто дете у Србији злостављано од стране мајке - трпи насиље у породици.

Преко 100.000 жена врши насиље у породици, спроводе емоционално и психичко насиље над бившим партнерима и сопственом децом.

Да буде још горе, свако четврто дете и преко 100.000 очева трпе институционално и системско насиље од стране државе, а које се на овај и сличан начин спроводи путем институција и органа државе.