PRAVDA ZA TATE

  Виђање деце у такозваним  "конторолисаним условима" ( у Центрима за социјални рад ), није законска категорија и то закон не препознаје !!! То "Виђање у контролисаним условима" у присуству   радника из Центара за социјални рад, је само део "СТРУЧНО-МЕТОДОЛОСКОГ ПОСТУПКА" наводно   "стручних" радника из Центара за социјални рад и може се законски, примењивати само у току "стручно-методолошког поступања" у вези процене родитељске подобности родитеља, а пре достављања коначног ( стручног ) "мишљења" суду, у вези поверавања малолетног детета/деце након развода брака, јер то "Виђање у контролисаним условима" је само део "стручно-методолошког поступка"   радника Центра за социјални рад, који је изгубио сваку сврху и смисао стварности, обзиром да на тај начин радници Центара за социјални рад то максимално злоупотребљавају, ради уцењивања и терорисања родитеља који их не подмити или не   "игра" како он...

Евидентно је да извршни суд Основног суда у Новом Саду од почетка извршног поступка, јануара 2018. године, па у наредне ЧЕТИРИ године, непрестано крши императивну норму члана 5. Закона о извршењу и обезбеђењу- формални легалитет, јер уместо да спроведе одређено извршење у складу са извршном исправом, суд незаконито преиспитује законитост и правилност овде извршне исправе, одређујући термине и услове одржавања личних односа између мог малолетног сина и мене ОНАКО КАКО ТО НИЈЕ ПРОПИСАНО У ИЗВРШНОЈ ИСПРАВИ И ФАКТИЧКИ ЈЕ НЕЗАКОНИТО МЕЊА. Овај суд у сарадњи са новосадским Центром за социјални рад доприноси: - спречавању извршавања правноснажне и извршне судске пресуде, те - ускраћивању мом детету права на личне односе и другом родитељу – оцу, противно његовим најбољим интересима, уз истовремено кршење права на породични живот, како малолетном детету, тако и мени, његовом оцу, док ме неизвршавање извршне парничне пресуде од стране овде извршног суда доводи у психички процеп, јер сам принуђе...

Zamislite sebe kao odraslu osobu, koja je bez svoje želje odvojena od nekoga koga voli, oduzeta Vam je mogućnost da sa tom osobom na bilo koji način kontaktirate, vidite se ili razgovarate, bez prisustva nekoga ko će nadzirati svaku Vašu reč ili gest, zagrljaj ili osmeh. Dalje, zamislite da živite sa ljudima koje takođe volite i verujete im i da Vam oni svakodnevno govore kako je ta Vaša osoba koju volite – loša osoba. Kako je svaki njen postupak zapravo bio loš i opasan po Vas, kako niste dobro razumeli šta vam se dešava i kako Vas ta osoba na kraju krajeva uopšte ni ne voli i napustila Vas je. I još dalje, zamislite da Vam ti ljudi sa kojima živite govore da će se oni razboleti ili umreti ako samo i pokušate da potražite tu Vama dragu osobu a kamoli ako pokušate da je vidite ili joj se vratite. Da ćete, ako nastavite da volite tu osobu izdati njih i oni će umreti od te izdaje i tuge. I, čak, da je ta osoba koju volite povređivala te ljude sa kojima sada živite i da ste Vi jedini k...

Roditeljsko otuđivanje je oblik porodičnog nasilja u kome targetirani roditelj biva izložen psihološkom nasilju iako nije više deo porodičnog sistema. Targetirani roditelj ostaje celog života žrtva otuđujućeg bivšeg partnera jer je neraskidiva izloženost nasilju postojanje zajedničkog deteta. U doba praznika, osoba može biti među dragim ljudima ili u novom braku u kome je srećna ali nemogućnost da vidi, zagrli ili provede nedelju, dan ili često ni poneki sat sa svojim detetom je teška, duboko frustrirajuća situacija koja će se preliti na svaku lepu misao, situaciju ili pokušaj da se majka/otac prepusti radostima praznika. Depresija, očajanje, praznina, bespomoćnost u pokušaju da se dopre do sopstvenog deteta pojačava se u trenucima kada ceo svet govori – provedite vreme sa bližnjima. Svaka reklama na tv, bilbord na ulici, novogodišnja lampica koja svetli u prozoru i radosna deca koja jure u obližnjem parku prve pahulje mogu biti teške slike za targetiranog roditelja. Targetirani ro...

  Развод брака је изразито стресно искуство које од оба родитеља захтева прилагођавање на потпуно нове околности у погледу њиховог родитељства. Неки родитељи упркос интензивним емотивним реакцијама и сукобима током процеса развода и после њега успевају да својој деци пруже адекватну емотивну размену и да их заштите од међусобних супружничких сукоба.  Извор:  Crowdwellness.com Међутим, нажалост, често се дешава да родитељи немају такве личне капацитете и у сукобу и борби против бившег супружника дете се нађе као оружје за тај рат. Један од начина на који родитељ злоупотребљава свој однос са дететом, најчешће мислећи да чини заправо добру ствар, јесте окретање детета против другог родитеља. Синдром отуђења од родитеља је први пут у стручној литератури описао и дефинисао психијатар Ричард А. Гарднер. „Ради се о систематском настојању једног родитеља да дистанцира дете од другог родитеља, ангажујући га у процесу уништавања афективних и породичних веза које су некад постојале....

Дете које је изложено алијенацији је жртва психолошког насиља, о томе смо много говорили. Дете најчешће тога није свесно али су последице по његово формирање личности тешке и често неповратно лоше. Родитељ који трпи алијенацију је исто жртва насиља. О томе ћемо сада пар речи. Двосмислени/амбигуитетни губитак (Паулинне Босс, 1999.) је ситуација када се особа носи са губитком који није комплетан и када не постоји могућност да се циклус туговања заврши. Алијенација је облик двосмисленог губитка по таргетираног родитеља. Таргетирани родитељ је често остављен да трпи губитак једног или више деце. Неки родитељи ће у процесу алијенације изгубити не само емотивну везу са својим дететом већ и сваки физички контакт са њим. Таргетирани родитељ живи у дугогодишњој забринутости и несигурности каква је уопште будућност његовог односа са дететом и тиме тај губитак није могуће психолошки прорадити и преболети. Није могуће преболети живо дете, одустати од наде да ће се једног дана тај однос успоставити...

У 50% случајева мушкарац који убије жену изврши самоубиство. Феминистички медији такве мушкарце приказују као кукавице које не могу да се носе са својом одговорношћу. Заправо, та самоубиства нису чинови кукавица него очајних људи који не могу да трпе неправду. На првом месту их је неправедни систем учинио убицама, а затим драконски казнио. За њих нема оправдања, ни милости. Да ствар буде гора, медији их оцрњују најстрашније. Код жена је другачије. После убиства мужева жене ретко кад извршавају самоубиства. Али то је и логично, јер знају да ће добити благу казну, а можда чак и никакву. Знају и то да ће медији њихова убиства оправдати. Добиће неку благу казну и нема разлога за драстичним мерама. Живимо у систему феминацизма. Феминацисткиње из тужилаштва, судова, центра за социјални рад и медија раде све да морално и материјално униште мушкарце. Неке униште и дословно. Доведу их до ситуације да морају да изврше самоубиство. Феминацизам је велико социјално зло.

Насиље је велики проблем, а када је реч о овој теми најчешће се говори о насиљу над женама, а мушкарцима као насилницима, али, у нашој земљи је у порасту и насиље које чини женска рука. То значи да је наша држава радикално феминистичка и да је под утицајем лезбејских феминисткиња које су ушле у сваку пору нашег друштва, контролишу медије, институције и органе државе, па се о томе не говори. Подаци кажу да је најмање 7% мушкараца у Суботици пријавило насиље у породици, да су жртве насиља и злостављања у породици. Ови подаци се злоупотребљавају и лажно представљају као подаци за територију целе Србије,    Када се узме у обзир територија целе Србије та бројка је далеко   већа, па се долази до података да је сваки други мушкарац доживео неки облик насиља од стране жена. Жене као починиоци насиља над мушкарцима према партнерским релацијама у 55,73% су супруге, 22,95%   ванбрачне супруге, 11,47% бивше супруге, 4,91% партнерке, 4,91 бивше партнерке. Дакле, 61% ...