Пише: Горан Бујић Шта се догоди када државна институција одлучи да игнорише чињенице како би једног оца представила као насилника? Мој лични пример није само моја борба – то је огледало система кроз који пролазе десетине хиљада очева у Србији. Ово је прича о томе како се обичан школски распуст претвара у полицијску потеру и судски прогон. Лажна пријава као алат за системски притисак Суочио сам се са лажним кривичним пријавама поднетим Основном јавном тужилаштву у којима се тврдило да дете нисам вратио на време са зимског распуста у школским годинама 2017/2018. и 2018/2019. Наводило се да касним, да самоиницијативно задржавам дете и да не поштујем судску пресуду. Уместо да провери основне чињенице, Центар за социјални рад (ЦСР) се активно укључио у овај процес. Без икаквих доказа, стручни радници Центра — Драгана Џунић и Милица Џино Петковић — моје су понашање описале као „емотивно и психолошко насиље“, преносећи неистините наводе као апсолутну истину свим надлежним органима: Суду, Т...
Док се на локалном нивоу боримо за елементарна права очева и једнако родитељство кроз покрет „Правда за тате” , на глобалном плану се конструишу правни монструми који прете да у потпуности укину слободу говора и здравог разума. Овај бразилски сценарио није само далека вест – то је најава идеолошког матрица који се све агресивније намеће и код нас. Преносимо анализу Александра Јанковића , која брутално прецизно демистификује стварање касте „недодирљивих” . Аутор: Александар Јанковић Замислите сцену: политичка дебата уживо. Млађана нада прогресивне опције, заштићена свим могућим квотама и конвенцијама, мртва хладна изјави да „деца не смеју бацати крше у море како не би изазвали потоп”. Ви, затечени количином географског и логичког неписмености, упаднете у реч са логичним: „Јеси ли ти нормална?” . Честитамо. Управо сте зарадили 5 година робије . Не, ово није сценарио из неког јефтиног дистопијског филма. Ово је замало постала реалност у Бразилу, где су феминистички лобији предл...