PRAVDA ZA TATE

Nedavno sam pročitao knjigu francuske feministkinje Fransoaz Veržes (François Vergès, 1952) „Feministička teorija nasilja” (2022) i postao vrlo pobožan. Krsto sam se na svakoj stranici i spominjao dragog Boga. Tako autorka pominje „zatvorski feminizam” („carceral feminism”). Ona ga ovako definiše: „Zatvorski feminizam je ideologija koja se, oslanjajući se na pojmove opasnosti i bezbednosti, bori ili za to da sudovi sude strože i određuju duže zatvorske kazne, ili za povećanje mera nadzora i kontrole” (str. 82). Ali u jednom trenutku iskrenost ona primeđuje: „Žena je oko 4% u zatvorskim jedinicama” (str. 101). Dakle, u zatvorima je 96% muškaraca. Ali ta „rodna neravnopravnost” ne smeta „zatvorskim feministkinjama" da urgiraju da „sudovi sude strože i određuju duže zatvorske kazne”. Kada bi te „zatvorske feministkinje" bile iskrene, onda bi trebalo da zahtevaju da svi muškarci preventivno odu u zatvore. Tek onda bi se one osećale „sigurnim”. Dokle god je i jedan muškarac na slo...

Синтагма „жертвена култура” („victim culture”) настала је у САД. Њоме се жели истаћи да је друштво захватила манија истицања жене као жртве. Дух покретач те „жртвене културе” је феминизам. Зато се савремени феминизам и зове „жртвени феминизам” („victim feminism”). „Жртвена култура” је парадоксалан феномен, јер никада у историји човечанства жена није била заштићена као данас. Њу социјалне норме штите далеко боље него мушкарца. Зашто онда постоји „жртвена култура”?! Циљ феминистичке „жртвене културе” је тај да се та социјална заштита жена још више продуби и прошири. Циљ је да се створе услови за још веће манипулисање заштитничким инстинктом. И заиста та „жртвена” политика делује. Сваким даном се све више проширују женска права, а са њим и женске злоупотребе тих права. Случај Амбер Херд у САД или Данијале Штајнфелд код нас илуструју ту тенденцију. „Жртвена култура” је социопатолошка појава и та два случаја показују како се друштво брани од те социопатологије.