Владислав Ђорђевић: ФЕМИНИСТИЧКА ДЕМАГОГИЈА

Феминисткиње воде политику дискриминације мушкараца. Оне то чине под слаткоречивим демагошким фразама као што су: „афирмативна акција” („affirmative action”), „позитивна дискриминација” („positive discrimination”), „преферецијални третман” („preferential treatment”), „постизање пуне равноправности” („achieving full equality”), „политика родне равноправности” („gender equality policy”), „родно буџетирање” („gender budgeting”), „политика једнаких могућности” („equal opportunity policy”), „систем квота” („quota system”) и „квотаизам” („quotaism”). Иза свих тих милозвучних кованица крије се нешто врло малициозно: дискриминација мушкараца.

Феминисткиње дискриминацију мушкараца оправдавају и срцепарајућим демагогијом да су жене жртве: „дискримининације” („discrimination”), „неправде” („injustice”), „непоштења” („unfairness”), неравноправности” („inequality”) и „неједнакости” („inequity”). Ништа од тога није тачно, али је емотивно сугестивно.

Феминисткиње дискриминацију мушкараца оправдавају и демагогијом да су жене: „неравноправне” („unequal”), „потлачене” („oppressed”), „искоришћаване” („exploited”), „неплаћене” („unpaid”), „злоупотребљене” („abused”), „постварене” („objectified”), „узнемираване” („harassed”), „убијане” („murdered”), „силоване” („raped”), „осакаћене” („mutilated”), „злостављане” („molested”) и „рањиве” („vulnerable”). Иза те демагогије крију се сочне лажи.

Феминисткиње дискриминацију мушкараца оправдавају и измишљеним или претераним причама о: „насиљу над женама” („violence against women”), „породичном насиљу” („domestic violence”), „родно заснованом насиљу” („gender-based violence”), „фемициду” („femicide”), „сексуалном узнемиравању” („sexual harassment”), „силовању” („rape”), „педофилији” („pedophilia”) и осталим гротескиним хиперболама.

Феминистикиње дискриминацију мушкараца оправдавају и борбом против баука: „патријархата” („patriarchy”), „сексизма” („sexism”), „мизогиније” („misogyny”), „андрократије” („androcracy”), „андроцентризма” („androcentrism”), „фалократије” („phallocracy”), „фалоцентризма” („phallocentrism”), „фалогоцентризма” („phallogocentrism”), „родних предрасуда” („gender prejudices”), „родних стереотипа” („gender stereotypes”), „отровне мушкости” („toxic masculinity”) и „хетеронормативности” („heteronormativity”). Из феминистичких радионица „кративног писања” нон-стоп излећу вископарне, злонамерне и бесмислене кованице које служе да се оправда дискриминација мушкараца.

Феминисткиње се жале и на „неплаћени рад у кући” („unpaid work at home”), па захтевају плаћање домаћица. Желе се и на „културу силовања на компусима” („rape culture on campuses”), па захтевају на универзитетима ексклузивно женски „сигуран простор” („safe space”). Дакле, захтевају „родну сегрегацију”.

Сва та демагогија служи само за то да се створе емотивно расположење да јавност прихвати још веће правно, политичко, социјално и економско привилеговање жена. И тактика делује. Када је Гордана Чомић 8. фебруара 2020. предложила да на изборним листама мора бити најмање 40% „мање заступљеног пола” јавност је то ћутке прихватила, а политичари су тај потез чак стали да хвале. Феминистичка демагогија делује, па људи изгубили моћ рационалног и логичког мишљења. Очигледну дискриминацију мушкараца они представљају као „равноправност”. Чувајте се феминистичке демагогије.