ДЕЈАН КОСТИЋ: КАКО СПРЕЧИТИ ОТУЂИВАЊЕ ДЕТЕТА ОД РОДИТЕЉА?

Свако дете је у тренутку развода подељено у љубави између маме и тате, посебно она нижег узраста. Оба родитеља су доминантне фигуре привржености детета. Због тога што су се они, највећи део времена бринули о детету. Дете нема стандарде за оцењивање родитеља. Алкохоличари, курве, насилници, наркомани, осуђеници,, детету апсолутно не значи ништа.  Некада ће дете рећи на највише воли маму, некада ће се то односити на тату, а и баке, деке, тетке, ујаци, стричеви, учитељице,  ће, врло лако успети да измаме од детета исто признање. У најкраћем, дете воли све око себе, људе, животиње, природу. Оно не зна за мржњу. Постоје нека краткотрајна стања љутње, али то брзо пролази код деце. 

Тренутак развода је врло болан за дете. Дете не разуме шта се догађа.. Ни посете центру, ни судски поступци, одлуке, његов статус у датој ситуацији. Ништа то детету није јасно. Али оно што оно јасно види и ОСЕЋА је то да нема више једног родитеља крај њега. И од тог тренутка почиње дететова емотивна патња. Недостаје му један родитељ, пажњу коју је добијало од њега, ритуали које је имало са њим. Патња је више унутрашња и само понекада дете то избаци вербално или неким својим поступком. Дете се осећа остављено од једног родитеља и потпуно природна је реакција детета да у таквој ситуацији, због страха од напуштања и другог родитеља, расте лојалност управо том родитељу са којим дете живи. Уз то до детета допиру приче, емотивна стања, родитеља са којим живи и околине у којој се налази. Ако се то понавља, а по правилу се понавља, дете ће временом "упијати" ставове околине и људи са којима живи. И то је нормално за дете. Стижу потом и неке судске одлуке, о чијем значењу ће дете сазнати из интерпретације родитеља са којим живи. Деца немају појма шта представљају судске одлуке, ни какве су санкције за непоштовање. Оно што она и даље примећују, је то да више нема са њим стално другог родитеља. 

Другог родитеља тек повремено среће у неким кратким временским интервалима. Најчешће одлуке судова су (у 96 % случајева у Србији, по статистичким подацима) да мајке самостално врше родитељско право.  Дакле, у огромној већини случајева је тата тај родитељ који недостаје детету и за којим дете пати. Већина мајки се труди да буде добар родитељ детету. Оне готово увек задовољавају дететову потребу за храном, за хигијеном, играчкама, за игром и пажњом Али шта је са дететовом емоционалном потребом за оцем? Мајке то сигурно препознају иако дете можда мало прича о томе. Е, ту потребу детета оне не желе да задовоље. Зар удовољити детету потребу за мушкарцем, који их је, по њиховом мишљењу, повредио, разочарао, изневерио, обмануо.? Не, то за њих не долази у обзир. Лична сујета постаје јача од добробити детета. И мајке прелазе у отуђиваче деце од очева. Кажем - мајке, јер, су мајке у огромној већини када су у питању родитељи који самостално врше родитељско право.

Процентуално, слично је и са очевима када добију самостално вршење родитељског права. Дакле, мере отуђивања деце не зависе од пола родитеља. Дете има јаку емоционалну потребу за оцем, мајке не желе да задовоље ту дететову потребу, због свог личног става према свом некадашњем супружнику или  због жеље да се стриктно поштују судске одлуке око утврђених термина за личне односе. Судску одлуку о самосталном вршењу родитељског права доживљавају као званично признање свог родитељског "умећа" и бриге за дете, па се много појачава критика родитељских способности оца.  И то доприноси одржавању фокуса на међупартнерске односе, често конфликтне, уместо да се фокусирају на дете и његове потребе. Одговорност за отуђивање детета од родитеља са којим дете не живи је увек на оном родитељу који самостално врши родитељско право. Без судске или са судском одлуком.  А шта је детету потребно? Потребна му је блискост са другим родитељем. Како то учинити у датим условима, када супружници не живе више заједно? Врло једноставно. Потребно је да мајке или родитељи који самостално врше родитељско право, сваког дана задовољавају ДЕТЕТОВУ ПОТРЕБУ за другим родитељем. То се може чинити на много начина. Неки од њих би били: евоцирање лепих успомена код детета на недостајућег родитеља, телефонским позивом, неким поклоном које дете жели, пригодним објашњењем и оправдањем зашто тог родитеља нема стално са дететом, приказивањем интересовања родитеља са којим дете не живи за дете.  Изговори, попут "дете га не занима", "не пита за дете", "не плаћа алиментацију", "није честитао рођендан" могу да буду само ИЗГОВОРИ за околину, али не из ЗА ДЕТЕ. Дете има ПОТРЕБУ ЗА ДРУГИМ РОДИТЕЉЕМ. 

Да не би дошло до ОТУЂИВАЊА ДЕТЕТА од родитеља са којим не живи, потребно је одбацити сујету, личну нетрпељивост према некадашњем партнеру, је су то стања одраслих људи, али не и ДЕЦЕ. Потпуно се фокусирати на дете, посебно на ову емоционалну потребу, укључити мало машту и успешно је ЗАДОВОЉАВАТИ СВАКОГ ДАНА. То је једини начин да до отуђивања не дође. То ће једино држати блискост детета и родитеља са којим дете не живи. И постаје небитно када су се они уживо срели. Има судских одлука где родитељ са којим дете не живи има утврђене личне односе једном годишње. Нека вам показатељ ваше успешности у намери да НЕ ОТУЂИТЕ ДЕТЕ буде тренутак сусрета детета и родитеља са којим дете не живи. Ако у том тренутку њиховог сусрета, без обзира на проток време између, ДЕТЕ ПОТРЧИ У ЗАГРЉАЈ ДРУГОМ РОДИТЕЉУ, онда сте УСПЕЛИ.