ПРИМЕДБЕ, СУГЕСТИЈЕ И ПРЕДЛОЗИ НВО „МУШКА СИГУРНОСТ – СИГУРНОСТ ЗА СВЕ“ И ФЕЈСБУК ГРУПЕ „ПРАВДА ЗА ТАТЕ“ НА ПРЕДНАЦРТ ЗАКОНА О ИЗМЕНАМА И ДОПУНАМА ПОРОДИЧНОГ ЗАКОНА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Група грађана "Правда за тате" упутила је Министартву за  бригу о породици и демографију, заједно са НВО "Мушка сигурност-сигурност за све" примедбе, сугестије и предлоге поводом објављеног преднацрта Закона о изменама и допунама Породичног закона. Нека предложена решења законских измена и допуна сматрамо лошим и противимо се њима, док ову прилику за измену и допуну Породичног закона видимо као шансу за уважавање наших предлога, до којих смо долазили читавим низом предходних година. 

ПРИМЕДБЕ, СУГЕСТИЈЕ И ПРЕДЛОЗИ НВО „МУШКА СИГУРНОСТ – СИГУРНОСТ ЗА СВЕ“ И ФЕЈСБУК ГРУПЕ „ПРАВДА ЗА ТАТЕ“ НА ПРЕДНАЦРТ ЗАКОНА О ИЗМЕНАМА И ДОПУНАМА ПОРОДИЧНОГ ЗАКОНА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

НВО „Мушка сигурност-сигурност за све“ у Београду, којој се у међувремену придружила Facebook група „Правда за тате“ са близу 3.000 својих чланова, образлаже своје начелно неслагање са одређеним члановима преднацрта Закона о изменама и допунама Породичног закона, на које указује у поднеску од 21. маја 2021. године.

Везано за члан 8. предложеног закона, НВО „Мушка сигурност – сигурност за све“ и „Правда за тате“ сматрају да су прешироко дати услови за одвајање детета од родитеља, да постоје права из садржине родитељског права, којег родитељ може делимично, трајно или привремено, да буде лишен, а при чему то не би морао да буде разлог за одвајање детета од родитеља. Рецимо, право на законско заступање детета или на управљање већом имовином детета, никако не би смели да буду разлози за одвајање детета од родитеља. Такође, сматрамо да је прешироко дато Насиље у породици, као разлог за једно такво одвајање. Насиље које се најчешће спроводи између некадашњих или садашњих супружника, никако не би смело да буде разлог за одвајање детета. Дакле, уколико је неопходно да Насиље у породици буде разлог за одвајање детета од родитеља, онда је потребно ту врсту насиља у породици сузити само на оно у којем је оштећено дете.

Разумемо потребу државе Србије да свој Закон усагласи са Конвенцијом о правима детета и правом детета на партиципацију у поступку који се тиче његових права и у којој није дата доња старосна граница за употребу детета. У оквиру предложеног члана 9. Закона о изменама и допунама Породичног закона, сматрамо, да постоји огроман простор за манипулацију родитеља и запослених у установама пред којима дете може исказивати своје мишљење. Међу родитељима је одлично познато да се мишљењем детета може врло лако манипулисати. Зато би наш предлог, везано за тај члан предложеног Закона гласио:

У члану 65. ст. 1. би требао да гласи: „ Дете које је способно да формира своје мишљење и које је свесно последица исказивања свог мишљења, има право слободног изражавања тог мишљења.“

У члану 65. ст. 3. треба додати реч „аутентичном“ испред садашњег става, па би гласио: Аутентичном мишљењу детета мора се посветити дужна пажња у свим питањима која га се тичу и у свим поступцима у којима се одлучује о његовим правима, а у складу са година и зрелошћу детета.

У члану 65. ст. 6. би требало избацити све досадашње сараднике суда и органа управе у поступку утврђивања мишљења детета због непоседовања потребног нивоа стручности, па би став 6. гласио:

Суд и орган управе утврђују мишљење детета, по правилу, у сарадњи са стручном комисијом именованом од стране Министарства здравља.

Предложеном изменом се брише доња старосна граница за употребу детета у судском или управном поступку, али се нашим предлогом уводи још један, поред већ постојећих, услова за исказивање тог мишљења. Наиме, до сада су услови били везани за способност детета за формирање свог мишњења, располагања свим информацијама везаних за формирање мишљења и слободе да своје мишљења исказује. Списак тих услова за исказивање мишљења би се, нашим предлогом, само проширио за још један услов – да је дете свесно последица исказивања свог мишљења. Уз ове предложене измене, обавезно би морале да следе измене и члана 65. става 3. Породичног закона, по којем само АУТЕНТИЧНО мишљење детета би имало неки значај којем би се посветила дужна пажња. Како је сложено утврдити аутентично мишљење детета, онда би било неопходно брисати из Закона све досадашње сараднике судова и органа управе у утврђивању мишљења детета и установити, једну или неколико, за подручје Републике Србије, стручну комисију која би се тиме бавила утврђивањем аутентичности мишљења детета, а што данас већ ради у оквиру делатности судског вештачења Институт за ментално здравље у Београду. Сагласни смо да треба искључити особу по избору детета, која би могла да присуствује исказивању мишљења детета, уз ове друге напомене и сугестије које смо изнели везано за члан 9. Закона о изменама и допунама Породичног закона. Досадашњом праксом присуства особе по избору детета приликом утврђивања мишљења детета, утврђено је да дете само преноси ставове управо тог родитеља и да је то од великог утицаја на слободу исказивања мишљења детета.

Противни смо предложеном члану 10. Закона о изменама и допунама Породичног закона, којим се дефинише и забрањује телесно кажњавање, јер, сматрамо да је такав члан непримерен културолошком моделу на нашем животном простору и да може у будућности да створи врло тешке последице у животу деце – будућих одраслих људи.. Наиме, на основу нашег вишегодишњег искуства, телесна казна постоји али је родитељи врло ретко употребљавају. Обично то чине у ситуацијама када детету непосредно прети животна опасност (рецимо, играње штекером од електро инсталација у домаћинству, нагло истрчавање на прометне саобраћајнице и сл) Непослушност детета је у врло малом проценту узрок телесног кажњавања. Као удружење које окупља родитеље и које се залаже за право детета, не подржавамо телесно кажњавање нити заговарамо његову примену, али сматрао да постоје ситуације када је нужно зарад заштите живота и безбедности детета и сматрамо да би само у таквим ситуацијама требало да постоји. С тим у вези потпуно подржавамо ставове нашег домаћег стручњака др Зорана Миливојевића, психотерапеута, који је више пута последњих година своје ставове износио у јавности. Такође сматрамо дефиницију телесне казне врло широком и потпуно смо противни предложеном члану 10 Закона о изменама и допунама Породичног закона.

У погледу предложеног члана 11. Закона о изменама и допунама Породичног закона, сматрамо да не мора свако ограничење пословне способности да буде разлог због којег би други родитељ морао сам да врши родитељско право. Становишта смо да постоје типови ограничене пословне способности, а који су директно везани за могућност родитеља да врши родитељско право и да никако не треба генерализовати и узимати као основ свако ограничење у пословним способностима једног родитеља, већ, то треба примењивати у зависности од типа ограничења пословне способности.

Везано за предложене измене члана 80. Породичног закона, везаних за корективни надзор над вршење родитељског права, а дате у члану 13.. преднацрта Закона о изменама и допунама Породичног закона, нисмо противни предложеним изменама, али би их обавезно допунили убацивањем временских рокова за спровођење корективним надзором над вршењем родитељског права. Рокови никако не би смели да буду неодређени, као што се изменама предлаже. И уз убацивање јасних рокова, требало би дефинисати санкције родитељу који је подвргнут корективном надзору над вршењем родитељског права, уколико не поступи по захтевима из корективног надзора у одређеном року.. Утврђивање мера, без јасних рокова и санкција, мислимо да нема никаквог смисла.

Чланом 14. преднацрта Закона о изменама и допунама Породичног закона, предложеном допуном члана 81. став 3. тачка 4. убацивањем после речи „корисника“ стављањем запете и додавањем „или хранитељској породици“ сматрамо да се угрожава право детета да се родитељи пре свих о њему старају и потпуно смо противни овакој допуни.

Противни смо предложеном члану 28. у преднацрту Закона о изменама и допунама Породичног закона којим се положај хранитеља изједначава са положајем родитеља који не врши родитељско право, па чак и унапређује, јер, предвиђа околности када, рецимо, родитељ не мора да плаћа издржавање, како је у Предлогу наведено: „осим ако нису трајно потпуно или делично лишени родитељског права на одређено време односно пословне способности“. Сматрамо да је оваква формулација родитеља над чијим дететом врши родитељско право хранитељ, потпуно супротна Конвенцији о правима детета, која фаворизује родитеље, пре свих, у вршењу родитељског права. Смештај деце у хранитељске породице представља увек одлуку надлежног органа, и то се најчешће чини у породицама слабијег материјалног стања, па сматрамо неправедним да такви родитељи плаћају издржавање и покривају неопходне трошкове редовног одржавања личних односа. У пракси имамо доста ситуација да се дете налази на другом крају државе код хранитеља, тако да би трошкови одржавања личних односа, уз одређено издржавање, могли да буду доста високи и практично онемогућавали родитеље да их покривају. Сматрамо да такве трошкове увек треба да сноси орган који је донео одлуку о издвајању детета из породице. И у примедби на овај члан предложеног преднацрта Закона о изменама и допунама Породичног закона, понављамо наш предходно изнети став да смо противни ставу да свако ограничење пословне способноси родитеља буде разлог за измештање детета у хранитељску породицу.

У оквиру предложеног члана 32. преднацрта Закона о изменама и допунама Породичног закона, који се уводи категорија „државног старатеља“ сматрамо да је врло штуро обрађена та, за наше законодавство нова категорија и да ствара огромне могућности за манипулацију и злоупотребу на штету штићеника који би били под ингеренцијом државног старатеља. Зато смо противни, без конкретне и јасне дефиниције овлашћења и одговорности државних старатеља, њиховом увођењу у Породични закон.

Противни смо предложеном члану 44. преднацрта Закона о изменама и допунама Породичног закона, односно, члану 146. Породичног закона, јер, сматрамо примеренијом садашњу дефиницију пословне способности од оне које се Преднацртом предлаже. Наиме, ограничавање права других лица, у једној правној уређеној држави не би смело да буде ствар појединца већ државе и не би требало због тога на неки начин кажњавати појединце, већ држава мора да има мере и инструменте да то спречи. Сматрамо да предложеном изменом члана 146. Породичног закона се отвара велики простор за злоупотребу овог предложеног новог члана, и једном облику ускраћивања уставних и људских права особама које, по новој законској дефиницији, буду утврђени у категорију лица ограничене пословне способности. Потпуно смо противни предложеном новом члану 146. Породичног закона.

Поздрављамо намеру да се коначно утврде услови за задовољавање најбољег интереса детета и на тај начин спречи огромна злоупотреба права детета и његовог најбољег интереса, који су дати у члану 52. преднацрта Закона о изменама и допунама Породичног закона, а који се односи на члан 266. Породичног закона. Примедба коју НВО „Мушка сигурност – сигурност за све“ и група „Правда за тате“ имају у погледу предложеног члана 52. Закона о изменама и допунама Породичног закона, а који се односи на допуну члана 266. Породичног закона је да потреба детета, дата у том члану, у новом ставу 2. тачка 7. „о потреби детета за очувањем породичних односа“ буде померене напред, у односу на друге тачке тог члана, јер, сматрамо да је породица кључна за правилан развој детета и незаменљива средина за одрастање детета.

Везано за предложени члан 55. преднацрта Закона о изменама и допунама Породичног закона, а који се односи на измену и допуну члана 273. Породичног закона, који утврђује обавезни садржај одлуке о одржавању личних односа детета и родитеља са којим дете не живи, сматрамо да нови, предложени став 3. уз наведени начин прецизирања начина одржавања личних односа детета и родитеља са којим дете не живи, обавезно, мора; код утврђеног наизменичног провођења детета за време државних и верских празника код родитеља, треба да буде одређен почетни празник и почетни родитељ. У садашњој судској пракси се показало да су судске одлуке без таквог елемента неизвршиве и деца ускраћена за могућност провођења празника са родитељем са којим не живе.

Предложена новина у члану 65. преднацрта Закона о изменама и допунама Породичног закона, конкретно члана 345. актуелног Породичног закона, а која се односи на нову могућност да детету буде одређено презиме на основу оба презимена родитеља, сматрамо да може створити више формалних административнх тешкоћа. Уз постојећу законску могућност да родитељи приликом закључења брака могу свом личном презимену додати и презиме супружника, имаћемо децу, која ће, по предложеној новој законској могућности моћи да имају четири презимена. Сматрамо да је то сувишно, да може да направи више административних проблема и да је то потпуно непримерено традицији народа који живе на подручју Републике Србије. Зато смо противни овој предложеној измени.

Поред сугестија и примедби изнетих на преднацрт Закона о изменама и допунама Породичног закона, које овом приликом упућујемо, сматрамо потребним и нужним изменити и допунити одредбе Породичног закона и то:

1. Сматрамо да основни модел вршења родитељског права, по прекиду брачних или ванбрачних заједница треба да буде РАВНОПРАВНО РОДИТЕЉСТВО. Уколико вољом брачних и ванбрачних партнера дође до развода и прекида заједничког живота, чему заједничка деца нису крива ни на један начин, треба таквој деци дати могућност ЈЕДНАКЕ ДОСТУПНОСТИ оба родитеља. Модели РАВНОПРАВНОГ РОДИТЕЉСТВА успешно функционишу у више држава света. Деца, по прекиду заједничког живота родитеља, подједнако времена проводе са једним и другим родитељем. И сматрамо да је очување везаности родитеља и детета од кључне важности за правилан развој. Такав положај детета после развода или раскида његових родитеља, сигурно је најбољи за дете. Истовремено решава и проблеме везане за издржавање детета. У таквој ситуацији потребе детета би потпуно задовољавао један родитељ у одређеном временском периоду који проводи са дететом, док би се неке веће потребе (школовање детета, путовања, стицање неке имовине детета и сл. ) задовољавале од стране оба родитеља, заједнички и споразумно. Према нашим емпиријским подацима до којих смо дошли после више година, родитељи са којима деца не живе, а имају редовне личне односе са том децом у 85 % редовно измирују своје утврђене месечне обавезе око издржавања своје деце. У категорији родитеља са којима деца не живи и који немају извршавање утврђених личних односа, само 35 % таквих родитеља редовно измирује обавезу издржавања деце. Сматрамо да би увођењем основног модела РАВНОПРАВНОГ РОДИТЕЉСТВА, уз очување најбољег интереса детета који се штити на тај начин, био и решен друштвени проблем са извршавањем обавезе око издржавање. Могућност самосталног вршења родитељског права на основу одлуке суда, би и даље остао као опција у ситуацијама када практично није могуће утврђивање модела РАВНОПРАВНОГ РОДИТЕЉСТВА, али, предпостављамо да више не би такав модел био доминантан. У ситуацији РАВНОПРАВНОГ РОДИТЕЉСТВА ни један од родитеља не би био ускраћен за права из садржине родитељског права. С тим, да би у подједнаким временским терминима сва права из садржине родитељског права прелазила са једног родитеља на другог. РАВНОПРАВНО РОДИТЕЉСТВО, увођењем правила да судови прво сагледају такву могућност за дете по прекиду заједничког живота његових родитеља би представљало унапређење права детета у Породичном закону и ЕЛИМИНИСАЛО досадашње „разводе“ деце од родитеља и ускраћивање дела повољности које детету пружа сваки родитељ, понаособ, и део породице детета по тој родитељској линији,. У ситуацијама када је нужно одредити самостално вршење родитељског права од стране једног родитеља, онда би МОДЕЛ ЛИЧНИХ ОДНОСА детета и родитеља са којим дете не живи, морао да буде знатно шири од досадашњих, судском праксом, утврђених модела ( сваки други викенд, део одмора детета, празника и сл.). У таквој ситуацији ЛИЧНИ ОДНОСИ морали да буду утврђени у сваком могућем термину, осим оних због којих је донета одлука о вршењу родитељског права. Ако је, рецимо, таква одлука донета због школовања детета, онда би дете требало да са родитељем са којим не живи да проводи слободно време. За сада имамо праксу, у огромном броју случајева, да су родитељи који самостално врше родитељско право, пословно или приватно спречени, да проводе неки део времена са својим дететом, па дете проводи много више времена са бакама, декама, ујацима, теткама, уместо са својим родитељем ( родитељем са којим не живи), који пре свих има право да се стара о детету. Сматрамо да је нужно и неодложно потребно увести у Породични закон доминантни модел РАВНОПРАВНОГ РОДИТЕЉСТВА, после прекида заједничког живота родитеља детета.

2. Предлажемо измену члана 270. Породичног закона у којем је утврђена дужност суда да пре него што донесе одлуку о заштити права детета или о вршењу односно лишењу родитељског права затражи налаз и стручно мишљење од органа старатељства, породичног саветовалишта или друге установе специјализоване за посредовање у породичним односима. Предлажемо комплетно брисање свих досадашњих сарадника судова у доношењу таквих одлука судова. То чинимо због актуелног дуготрајног и сталног повећавања праксе раста конфликта између некадашњих брачних и ванбрачних партнера и врло јасне злоупотребе родитељског права, односно, употребом детета за међусобне обрачуне и „измиривање рачуна“. Понашање таквих ЗЛОНАМЕРНИХ родитеља оставља врло тешке трагове на развој њихове деце, док је узрок таквих појава у нарушеном ментално здрављу родитеља и неразликовања родитељске и партнерске улоге. Центри за социјални рад, као надлежни органи старатељства, породична саветовалишта или неке друге установе специјализоване за посредновање у породичним односима, НЕМАЈУ или НИСУ У ОБАВЕЗИ да имају у својим редовима стручњаке МЕНТАЛНОГ ЗДРАВЉА који могу значајно да допринесу потпуном сагледавању проблематике. Уместо овлашћених установа досадашњом одредбом 270. Породичног закона, чије брисање предлажемо, сматрамо да би Србија морала да уведе једну или неколико националних установа које би имале, првенствено, стручњаке менталног здравља: психијатре (дечије психјатре), психологе (дечије психологе), искусне педијатре, социјалне раднике, који би у СТАЦИОНАРНИМ условима, али и обавезним ИЗЛАСКОМ НА ТЕРЕН комплетно сагледале све аспекте положаја детета и на основу тог резултата давале судовима налазе и стручна мишљења, везана за заштиту права детета, вршењу или лишењу родитељског права. Формирањем такве нове или нових установа растеритили би се обима послова садашњи центри за социјални рад, а трошкови које би држава имала формирањем и финансирањем рада таквих установа били би мањи у односу на садашње стање, у којем легитимисане јавне установе, чланом 270. Породичног закона немају потребни обим стручних лица, капацитете ни могућности да се баве озбиљном заштитом права детета. Налази и стручна мишљења садашњих сарадника судова, из напред наведених разлога, узрокују умножавање броја поступака пред судовима и значајно увећавају трошкове државе на име решавања проблема из члана 270. Породичног закона. Таква нова или нове установе би детаљно опсервирале читав породични систем детета, ако је потребно и неколико дана у стационарним условима, уз обавезан излазак на терен и сагледавање практичног функционисања детета у просторном и друштвеном окружењу код једног и другог родитеља, понаособ. Једино би за таква стручна мишљења, дакле, провереног стручног кадра који потпуно покрива све аспекте заштите права детета, могли да кажемо да представљају праву помоћ судовима у доношењу одлука. Такву установу или установе би формирало Министарство здравља, због врсте претежног броја стручних лица која би обављала послове и задатке у таквој установи и основне сврхе таквих установа – заштита нормалног психофизичког развоја детета. Таква установа или установе, уколико се Министарство определи за стварање неколико таквих националних установа, би искључиво давала судовима налазе и стручна мишљења у ситуацијама из члана 270. Породичног закона. Ова делатност би могла да се одвија и у оквирима предложених нових јавних установа из поглевља 2. наших предлога у овом документу.

3. Предлажемо измену садашњег члана 77. Породичног закона – Самостално вршење родитељског права. Сматрамо да је погрешно изједначавање могућности неког лица за вршење родитељског права и његове пословне способности. У том смислу, предлажемо стављање тачке у ставу 1. овог члана, иза „лишен родитељског права“ и брисање текста иза тога: „односно пословне способности“ Овај предлог за брисање дела став 1. члана 77. Породичног закона је утемељен да томе да постоји читав низ ограничења пословне способности које не задиру у родитељске компетенције. Такође, предлажемо брисање 2. става члана 77. Породичног закона који гласи: „Један родитељ сам врши родитељско право када само он живи са дететом, а суд није донео одлуку о вршењу родитељског права.“ Ову потребу образлажемо тиме што смо утврдили велики број злоупотреба ове одредбе у ситуацијама развода или раскида ванбрачних заједница, када су родитељи директно подстакнути да често агресивним начинима стичу предност у судским поступцима отимањем и држањем деце, током трајања поступка за вршење родитељског права. Осим тога, постоји у последње време и све већи број родитеља који не живи са дететом због обезбеђивања материјалне егзистенције својој породици, па не постоји реални, ни правни разлози због којих такви родитељи не би вршили родитељско право

.

4. Због веома честе последице спроведеног насиља у породици које се у стручној терминологији назива Parental Alienatin Syndrome или скраћено – PAS, сматрамо да би то морало ОБАВЕЗНО да буде унето у Породични закон и то као ОБЛИК ЗЛОУПОТРЕБЕ РОДИТЕЉСКОГ ПРАВА, али и као облик интензивног НАСИЉА У ПОРОДИЦИ, који оставља трајне и непоправљиве последице на психички развој деце. Жртве таквог облика злоупотребе родитељског права и насиља у породици су деца, али и таргетирани родитељи од којих су деца отуђена у ситуацијама када је отуђење наступило. С тиме у вези сматрамо нужним допунити став 2. члана 81. Породичног закона убацивањем овог облика злоупоребе родитељског права и става 2. члана 197. Породичног закона допуном тачака које прецизирају оно што се НАРОЧИТО сматра НАСИЉЕМ У ПОРОДИЦИ и прецизирати да су жртве деца и таргетирани родитељи.

5. Због учесталих судских пресуда везаних за промену висине одређеног издржавања на тај начин што се повећава одређено издржавање од ДАНА ПОДНОШЕЊА ТУЖБЕ, у тим поступцима, на основу повећаних примедби нашег чланства које указују на вишегодишње трајање таквих судских поступака и огромне новчане износе који доспевају у кратким роковима на једнократну наплату, сматрамо да хитно треба извршити допуну члана 164. Породичног закона, убацивањем новог става 2. члана 164. Породичног закона који би гласио: „Промена висине издржавања не може се одредити уназад,.“ Због практичног вишегодишњег трајања судских поступка којима се повећава висина одређеног издржавања велики број родитеља са којима деца не живе, а који су дужници издржавања, добија судске одлуке о повећавању висине издржавања од дана подношења тужбе и оставља им се рок од осам или 15 дана, по правоснажности тих судских одлука, да измире заостала потраживања од дана подношења тужбе, уз обавезну затезну камату. Врло високи новчани износи, који родитељи нису у могућности да једнократно исплате, повећавају значајно број осуђених за кривично дело Недавање издржавања из члана 195. Кривичног законика, док затезне камате које теку бацају дужнике издржавања у вишегодишње дужничко ропство. Сматрамо да потпуно финансијско уништавање родитеља са којима деца не живе у вишегодишњем периоду, због једнократног великог утврђеног дуга, оптерећеног и затезном каматом – није у најбољем интересу деце и представља институционално злостављање дужника издржавања. Везано за одређивање висине издржавања сматрамо потребним изменити члан 161. Породичног закона у начинима за одређивање издржавања на тај начин што би се висина издржаваања ускладила у неком проценту са приходима дужника издржавања, односно формирале таблице са одређеним износима за одређене категорије дужника издржавања. На тај начин би се избегла досадашња пракса да се издржавање одређује лицима без прихода што очигледно представља неправично решење, и као такво непознато је већини правних система држава у свету.

Очекујемо да ће надлежно Министарству у фази израде нацрта Закона о изменама и допунама Породичног закона уважити наше сугестије и предлоге.

Неформална група грађана „Правда за тате“

НВО „Мушка сигурност – сигурност за све“

Дејан Костић,

Душан Трифуновић

Горан Бујић