Данас је Светски дан борбе против отуђења деце од родитеља

Широм света данас се обележава Светски дан борбе против отуђења деце од родитеља и скреће пажња о непријатељском и агресивном родитељству.

2011. године Бермуди, Седамнаест америчких држава (Njujork, Maine, Konektikat, Florida, Indijana, Ajova, Kentaki, Montana, Nebraska, Alabama, Arkansas, Gruzija, Maryland, Mississippi, West Virginia, Indiana, Oklahoma) званично су признали 25. април као Светски дан борбе против отуђења деце од родитеља. Од тада је договорен 25 април као Светски дан отуђења од родитеља у 25 земаља света.

Заједничким акцијама први пут Светски дан борбе против отуђења деце од родитеља обележен је  25. априла 2018. године, у Македонији и у три града Србије- Новом Саду, Суботици и Београду.

Светски дан борбе против отуђења деце од родитеља у Македонији, организован је од стране Грађанске иницијативе за заједничко и одговорно родитељство након развода и подржана је од стране Прве дечје амбасаде.

Поводом Светског дана борбе против отуђења деце од родитеља председник УГ „ЗАШТИТИМО НАШУ ДЕЦУ“ Мирослав Тонковић из Суботице, оснивач групе грађана „ПРАВДА ЗА ТАТЕ“ Бујић Горан из Новог Сада, указали су на агресивно и непријатељско родитељство, отуђење деце од једног родитеља. Они су тражили од Центара за социјални рад и судова, да престану да штите родитеље отуђиваче, и својим (не)радом подстичу их на овај злочин.

Отуђење детета од родитеља је процес у коме се дете одваја од другог родитеља, као резултат психолошке манипулације, најчешће након развода брака. До отуђења детета може доћи и у целовитим брачним заједницама, у ситуацијама где није дошло до развода брака.

Дечија права су утврђена Конвенцијом о правима детета, усвојеном од стране Генералне скупштине Уједињених нација 1989. године. Основни принципи Конвенције су: право на живот, опстанак и развој; најбољи интерес детета; право на партиципацију; право на недискриминацију.

Србија ништа не предузима на унапређењу положаја деце, и далек је пут до остваривања темељних права детета, посебно деце из осетљивих и дискриминисаних група која живе у сиромаштву, искључена су из образовног система и друштва.

Спречавање насиља над децом и дискриминације, обезбеђивање равноправних услова за живот, здравствену заштиту, социјално благостање, доступно квалитетно образовање, додатну подршку, игру и дружење задатак су сваког од нас, родитеља и запослених у институцијама.

Шта запослени у институцијама и органима државе предузимају на заштити права детета, на заштити најбољег интереса детета, на заштити деце од насиља у породици, вршњачког  насиља, отуђење детета… ?Ништа не предузимају! Они подстичу насиље над децом и штите извршиоце кривичних дела на штету детета, нарочито када су мајке извршиоци кривичних дела против брака и породице!

Увођењем забране кретања, држава је ове 2020. године, практично суспендовала право детета на одржавање личних односа на начин утврђен одлукама судова. На стотине хиљада оштећене  деце и очева, бака и дека, тетки и ујака, рођака са којима дете везује посебна блискост, немају личне односе. Тако држава више од четрдесет дана помаже мајкама да раде на отуђњу деце од очева и рођака деце.

Уставом и Породичним законом декларисана равноправност родитеља у вршењу родитељског права над заједничком децом само је празна правна норма, која се ни приближно не спроводи у пракси.

Судови који доносе одлуке о самосталном вршењу родитељског права после развода брачних и ванбрачних заједница, у око 96% случајева, самосталним старатељством над децом дарују мајке. Центри за социјални рад у 99% случајева, мишљења су да стартељство над дететом треба припасти мајци. Очеви углавном добијају неко време изражено у неколико часова, колико ће лични односи са децом трајати у току седмице.

Центри за социјални рад, законом одређени за помоћ породици и надзор над вршењем родитељског права, постали су одељења невладиних феминистичких организација, који на све начине помажу мајкама у законом забрањеној злоупотреби родитељског права. Свако четврто дете из разведених бракова у Србији нема личне односе са својим очевима, због тога што мајке то не допуштају, а надлежне државне институције нескривено толеришу непоштовање судских одлука око времена и начина одржавања личних односа деце и њихових очева- што је један од најбруталнијих облика насиља у породици. Иако то само формално представља кривично дело у Србији, веома ретко ће надлежна тужилаштва неку мајку гонити због извршења, односно насиља које спроводи над дететом.

Многа деца немају блискост са бакама и декама, немају личне односе са њима, јер им то право ускраћују мајке, нарочито након развода брака. Процењује се да половина деце из разведених бракова нема редовне личне односе, или их нема никако са својим бакама и декама,теткама, ујацима, рођацима са којима их везује посебна блискост.

Право је детета да одржава личне односе не само са родитељима, него и са сродницима и другим лицима са којима га везује посебна блискост, али њега не крше само маме, већ и поједине судије и радници центра, који својим радом доводе до отуђења деце од очева и сродника. То се дешава под дригентском палицом разних НВО, које имају за циљ разбијање породица.

У ситуацијама након развода брака веома често долази до отуђења деце од оца, браће и фамилије са очеве стране (бабе, деде…).

Синдром отуђења од родитеља доводи до ометања нормалног раста и развоја деце и може да има дугорочне последице на њихово психичко функционисање у одраслом добу, које се огледају кроз тешкоће у стицању поверења, самопоуздања, осећања кривице, депресије, проблема у личном идентитету и остваривању партнерских релација. С обзиром на узраст деце , могуће су тешкоће у процесу формирања личног идентитета, јер одбацујући једног родитеља, дете не прихвата ни извесне делове властите личности.

За овакво стање крив је родитељ са којим живи дете, родитељ отуђивач, (најчешће мајке отуђују децу) јер је одговорност родитеља да брине о најбољим интересима детета, али до оног тренутка док се не умешају центар за социјални рад, суд, тужилаштво и полиција . Оног тренутка када су Центар за социјални рад и суд, полиција и тужилаштво умешани, и упознати са тиме, далеко је већа одговорност поступајућег судије и „стручног“ тима, полиције и тужилаштва јер они имају обавезу да спрече отуђење детета, и да санкционишу поступање мајке отуђивача, не да је штите.

Србија би требала да успостави потпуно поштовање права детета на одржавање личних односа са родитељима са којима не живи (најчешће очевима). Држава треба више пажње да посветити деци, да унапређује  и штите права и најбољи интерес детета, који је изједначен са јавним интересом.

ПРАВДА ЗА ТАТЕ