ОТУЂЕЊЕ ДЕТЕТА ЈЕ НАСИЉЕ. ЧИЈА ЈЕ ОДГОВОРНОСТ?

 

Развод брака је изразито стресно искуство које од оба родитеља захтева прилагођавање на потпуно нове околности у погледу њиховог родитељства. Неки родитељи упркос интензивним емотивним реакцијама и сукобима током процеса развода и после њега успевају да својој деци пруже адекватну емотивну размену и да их заштите од међусобних супружничких сукоба. 

Извор: Crowdwellness.com

Међутим, нажалост, често се дешава да родитељи немају такве личне капацитете и у сукобу и борби против бившег супружника дете се нађе као оружје за тај рат. Један од начина на који родитељ злоупотребљава свој однос са дететом, најчешће мислећи да чини заправо добру ствар, јесте окретање детета против другог родитеља.

Синдром отуђења од родитеља је први пут у стручној литератури описао и дефинисао психијатар Ричард А. Гарднер. „Ради се о систематском настојању једног родитеља да дистанцира дете од другог родитеља, ангажујући га у процесу уништавања афективних и породичних веза које су некад постојале.“

Овај појам уведен је у психологију 1987. године и тиче се једног од начина на који родитељи ометају нормалан раст и развој своје деце. У стручним разматрањима оваквог понашања родитеља и последица по дете, у последњој деценији, дошло је до редефинисања овог појма од првобитног синдрома отуђења од родитеља, како га је Гарднер назвао до појма – отуђено дете, као адекватнијег израза за скуп понашања које дете изражава. Оно што је веома важно овде истаћи – реч је о једном виду психолошког злостављања детета. (Фидлер и Бала, 2010, Бернет, 2010) Осим виктимизације детета, дешава се и виктимизација таргетираног родитеља, што такође има значајне последице на емотивни капацитет отуђеног родитеља да се избори за однос са својим дететом.

Оно што је деци после развода најпотребније јесте да остану у здравој и јакој вези са оба родитеља и да буду заштићени од родитељских конфликата. У овој ситуацији, неки родитељи услед напора да појачају своју родитељску улогу и очувају доживљај родитељског идентитета, очекују од деце да бирају страну. У екстремнијим случајевима они подстичу дете да одбацује другог родитеља. У најекстремнијим случајевима, деца су изманипулисана од стране родитеља да одбацују и мрзе другог родитеља, кроз низ поступака и порука које отуђитељ шаље, па чак до тога да се креира ситуација у којој је детету јасно да је било какав позитивни емотивни одговор на другог родитеља неприхватљив.

Стратегије отуђивања детета могу бити свесне или несвесне, међутим оне у сваком случају имају разорне последице по дететов психолошки развој и чине га заправо жртвом злостављања. У овај процес алијенације често се укључују и други чланови породице – бабе, деде, тетке… и тиме дају родитељу отуђивачу подршку и осећај да је у праву и да чини најбоље у интересу детета. Овиме се дете налази у још тежој позицији, његов унутрашњи порив и здрава потреба да воли оба родитеља бива у потпуности угушен пошто су чланови шире породице такође они на које би дете требало да рачуна као свој ослонац. Оно што се дешава јесте да не постоји особа на коју се оно може ослонити за своју потребу да воли другог родитеља. Тако оно бива само и препуштено експлицитним и/или имплицитним захтевима да покида емотивну спону са мајком/оцем са којим не живи.

Стратегије које родитељ и његова породица примењују иду од пребацивања кривице за развод на другог родитеља, лошег изражавање о другом родитељу и његовим особинама или поступцима, упућивања детета у детаље сукоба , судских и других процедура током и после развода, ометања и спречавања контакта са другим родитељем, изражавања туге и негодовања у тренуцима када је дете са другим родитељем па до отворених захтева детету – да одбаци другог родитеља, да се понаша агресивно или да лаже, па чак и краде из куће другог родитеља – а све под образложењем да је то у интересу детета. Родитељско отуђивање подразумева низ систематских поступака који програмирају дете да одбаци другог родитеља и заправо је знак родитељске немогућности да раздвоји сопствена осећања повређености и беса у супружничком сукобу од потреба детета и дететове добробити. Дететов однос према таргетираном родитељу је увек и у потпуности негативан и може ићи чак и до тога да се тај родитељ демонизује и види као угрожавајући по дететову егзистенцију, зао иили безвредан. Отуђеност детета се јавља као комбинација родитељске индоктринације и дететове потребе да буде лојално породици у којој живи и да задржи љубав и подршку бар једног родитеља.

У свему овоме дете је жртва психолошког злостављања, манипулације његовим потребама и емоцијама и кидањем веома важних афективних веза које обезбеђују адекватан раст , развој и стабилност личности. Из дететовог угла, оно је приморано да се одрекне родитеља којег има потребу да воли и да осећање тескобе, туге и празнине због губитка једног родитеља проживљава само, у свом унутрашњем свету, не показујући та „неприхватљива“ осећања и потребе. Свако дете ће, у зависности од узраста и емотивних капацитета да пати и изналази начине да се бори са овим родитељски захтевима. Цене које ће морати да плати због родитељских поступака су велике и уколико отуђивање не буде препознато на време и стручно третирано, иреверзибилне и по однос према другом родитељу и по дете само.

Аутор:

Ана Рајковић,

психолог-психотерапеут