Ана Рајковић: Насиље над таргетираним родитељем - (не)преболети живо дете

Дете које је изложено алијенацији је жртва психолошког насиља, о томе смо много говорили. Дете најчешће тога није свесно али су последице по његово формирање личности тешке и често неповратно лоше. Родитељ који трпи алијенацију је исто жртва насиља. О томе ћемо сада пар речи.

Двосмислени/амбигуитетни губитак (Паулинне Босс, 1999.) је ситуација када се особа носи са губитком који није комплетан и када не постоји могућност да се циклус туговања заврши. Алијенација је облик двосмисленог губитка по таргетираног родитеља.

Таргетирани родитељ је често остављен да трпи губитак једног или више деце.

Неки родитељи ће у процесу алијенације изгубити не само емотивну везу са својим дететом већ и сваки физички контакт са њим.

Таргетирани родитељ живи у дугогодишњој забринутости и несигурности каква је уопште будућност његовог односа са дететом и тиме тај губитак није могуће психолошки прорадити и преболети. Није могуће преболети живо дете, одустати од наде да ће се једног дана тај однос успоставити, да ће "оно једног дана схватити кад одрасте" или да ће родитељ-отуђивач престати са насиљем које врши. На жалост, та надања у већини живота таргетираних родитеља остају неостварена. Тиме мајка или отац који су отуђени остају у дугогодишњој патњи која резултира одустајањем од свих животних радости, тешким депресивним стањима и анксиозности. И није то једина последица таргетирања...

Обесправљена туга се јавља у ситуацијама када околина особе која тугује не признаје тај губитак и не даје јој „за право“ да се тако осећа или не подржава њена осећања и не саосећа са њом. 

Ако постоје удружена осећања двосмисленог губитка и обесправљене туге (у случајевима када је таргетирани родитељ погрешно схваћен и када социјалне службе и  судови потпомажу и/или интензивирају процес алијенације)

тежина са којом се родитељ носи може да превазилази његове психолошке капацитете. 

„То је била најразорнија ствар која се икада десила у мом животу и у целој нашој породици. Знате, то је невероватно разарање и то је туга без краја. То није као да одеш на гробље и сахраниш некога и готово је. То је туга сваки дан. Бес, порицање, прихватање и опет бес, порицање, прихватање, туга. Све то заједно и тако свакога дана. Као смрт без краја."

Из чланка "Психолошка помоћ отуђеном родитељу"

Ана Рајковић, психолог-психотерапеут