Изгубљене године – Karen Woodall

Отуђење је окрутно искуство, зато што одваја дете или младу особу од могућности да буде укључена у све аспекте људи који ју воле, да би могла научити прихваћати да људи могу чинити и добре и лоше ствари. Оно узрокује да деца и млади усвајају обрамбене механизме прекидања односа или бега, избегавања сукоба и повећаног осећаја да су једини у праву на погрешном месту и у погрешно време. У мозгу детета не долази до критичне активности неурона и синапси, те је изгубљена прилика за изградњу вештина решавања проблема, заузимања властитог стајалишта и снажног осјећаја себе. Лажно “ја” које се појављује током изгубљених година док је дете отуђено, јест попут духа, крхко и нестабилно, таква личност прекрива страхове и анксиозност те ствара осећај властитог “ја”, које је истодобно и пренапухано и у распаду. Оно што се догађа с децом и младима гурнутим у отуђеност, јест да губе пуно више од самог односа с некад вољеним родитељем. Зато је превенција овог проблема тако нужна – те изгубљене године узимају деци више од родитељске љубави, оне узимају детету прилику да изгради нормалан и сигуран осећај себе.

Радим с децом која се отуђују, која су отуђена и која се боре да би се опоравила од отуђења. Срећем их у свом раду готово свакодневно, и схватам да је то што проживљавају комплексна траума која је дубоко скривена од спољашњегг света. Заиста је толико добро скривена да често ни сама деца не знају да је присутна, и често ће сама, и мени и свима који из упитају, рећи да су добро и захвалити се јер не требају помоћ, осим да им треба помоћ да би уклонили циљ своје мржње из свог живота. Рад у таквим захтевима је против логике, против свега што смо научили у нашем друштву те против онога што мислимо о деци. Дететова одлука да избрише родитеља из својег живота, често се прихвата с претпоставком да је тај родитељ засигурно учинио нешто лоше, или да дете треба бити заштићено од сукоба. Када бисмо само знали на што осуђујемо децу када допуштамо да се то догађа, пуно би нас више радило више, трудили бисмо се дуже и тражило креативније начине да сачувамо везу између детета и родитеља којег су “одабрала” избрисати из свог живота.

Све је више доказа о темељним проблемима који настају као резултат одбацивања једног родитеља и препуштања деци да носе терет који расте с њиховим одрастањем. Деца којој је допуштено да одбаце родитеља и да се праве као да више не постоји, никада не науче многе вештине које су нужне у животу како би могла успешно управљати светом својих односа. Деца која су отуђена одрастају у уверењу како је њихово виђење света једина истинска стварност, те да је избјегавање људи који не деле њихово виђење нормалан начин понашања. Како млади људи одрастају, године изгубљеног односа с родитељем чине да немају прилику научити да су родитељи они који постављају границе, те пропуштају прилику нормално реаговати на разлике које се с временом појављују између њих и њихових родитеља на путу одрастања. То је разлог зашто се отуђена деца на крају боре саме са собом. Виталне везе које им стварају прилику за здрав развој мозга, што им омогућује стицање здравих вештина и способности за управљање односима, одстрањене су из њихова живота. Када би само они који раде с породицама у оваквим ситуацијама знали опсег штете која се наноси детету када се подржава његова одлука да одбаци родитеља након развода.

Опоравак од отуђења односи се на способности учења да се људи могу понашати на начине који су добри и који су лоши, те да та понашања не морају потакнути обрамбене механизме попут уверења да лоше понашање значи да је цела особа лоша. Постићи то јест изниман задатак ако је мозак особе ограничен кориштењем сплитинга као механизма суочавања. Постоје докази да људи с поремећајима личности немају добро развијен корпус калозум. То је мост који повезује две хемисфере мозга. Састоји се од великог броја веза које омогућују комуникацију између две стране мозга. Добро развијени мост помаже уравнотеженом кориштењу мозга. Међутим се из научних и стручних радова види да је у људима с граничним поремећајем личности корпус калозум слабије развијен, као што је и у високо конфликтних личности, којима недостају вештине за управљање односима и виђење туђих стајалишта.

Сви ови докази нама у Family Separation Clinic  показују да ће понашања која видимо код деце и младих који покушавају одбацити родитеља или се опиру контакту с њим након развода, ако их у томе подржавамо, резултирати дугорочним проблемима за ту децу. Те проблеме неће бити једноставно решити, јер године изгубљеног односа с родитељем и одлучност детета да користи штетне механизме суочавања, воде до трајног недостатка у дечјим способностима постизања позитивног и здравог функционисања мозга. Срећом, знамо за пластичност мозга и његову способност раста и промене. То значи да, иако изгубљене године никад не могу бити надокнађене, ипак постоји могућност поправка и опоравка ако младој особи омогућимо да разреши сплитинг који спречава поновно успостављање односа с изгубљеном вољеном особом.

Године којих нема, знање којег нема, изгубљене прилике да се спречи штета која се деци наноси током критичних година њиховог живота. Није ли време да неко уочи да је разлика која расте међу родитељима након развода узрок да се деца морају носити с нечим пуно већим од сукоба међу родитељима?

ИЗВОР; https://karenwoodall.wordpress.com/2016/02/13/the-missing-years/