Ispovest oca: Izborio sam se!

Da. Uspeo sam. Izborio sam se za svoje dete, pa i sebe. Nosio sam se sa lažnim optužbama za porodično nasilje, a pre toga i svakakvim vrstama psihičkog i emotivnog zlostavljanja, pretnje odvođenjem deteta i uskraćivanjem viđanja, manipulacijama i čime sve ne, Bog sveti zna. Prošlo je već neko vreme, a nisu ni draga sećanja, nekako um sam teži da sve zaboravi.  I sada bih da podelim to što sam saznao. Možda još nekome pomogne, spasi nekoga i još neko bude mogao svoje dete da viđa.

Ako ste već optuživani i procesuirani po tome, ovo vam, na žalost, ne može puno pomoći.

Pre svega, šta je srž problema? Sistem koji veruje – ženama! Vaša reč se ne računa toliko koliko NJENA REČ. Ako se svede na reč protiv reči, izgubićete. Prema tome, zašto biste to dozvolili? Ne igrajte po njihovim pravilima!

Kad sam uvideo da sve ide do đavola, da nema više šale, šta mi se sprema, pitao sam se ima li neke odbrane od toga. Obraćao sam se advokatima, raznim službam... I evo šta sam saznao i kako sam postupio. Ali prvo, par generalnih saveta.

NIKAKO nemojte da je udarite! Ako to učinite, kraj. Pobedila je. Zato one toliko i provociraju jer znaju da im je to sigurna „pobeda“. Pod znakom navoda je jer, kakva je to pobeda? Razorena porodica, dete nije uz roditelje... Ali postoji ta jedna grupa žena, na žalost, koju to ne zanima. Zato, uzdržite se kako znate i umete! Sklonite se, bežite... Šta god!

NE OČEKUJTE DA BUDE NI BRZO NI LAKO NI GLATKO.

Neće biti, možda ne uspete ni 100%. Ali setite se da to radite kako biste ostali u kontaktu sa svojim detetom, imajte to uvek na umu.

Imajte uvek na umu – dete! Posvećujte mu pažnju. Zamislite samo kako je detetu ako prisustvuje svađi. Izbegavajte bilo kakvu reakciju pred detetom. Ako ona na Vas vrišti, urla, vređa, provocira, ćutite i odite da se igrate sa detetom, pomozite mu oko domaćeg zadatka, šta god. Znam koliko je teško, ali tako postupite i na dete nikakav uticaj ni pritisak bar Vi ne vršite, jer ona hoće. Znam, ja sam toliko puta bio u situaciji da dođem s posla, kažem „Dobar dan“ i krene kanonada. Na kraju sam bukvalno ćutao satima dok je ona besnela, pa je i dete u jednom momentu reklo „Ali, mama... Niko te ne dira“. A sve je kulminiralo onog dana kad je i dete dovukla u policijsku stanicu uz reči „Sad će da kaže kako je videlo da si me gurnuo“ iako znamo da je videlo – suprotno! Ali šta je dete reklo radnicima CSR? „Neću da vam kažem šta sam videla, ali hoću da budem sa tatom“! Sve je reklo! Ne mogu Vam opisati kako sam se tada osećao.

Već sam rekao da ako se svede na reč protiv reči, izgubićete i da zato to ne dozvolite. Naime, mi muškarci imamo običaj da o tim dešavanjima ćutimo iz raznih razloga. I njima to ide na ruku jer kad pukne, vi iznesete svoju priču ali – kasno, ne veruju vam. Zato, ključno je da ne ćutite i o tome obezbedite dokaze. Pod „ne ćutite“ ne mislim da idete okolo i kukumavčite svima koje poznajete. Nikako! Mislim na službe. Sad ćemo malo detaljnije koje službe i kako. Navešću sve kojima su me savetovali da se obratim. Neke sam kontaktirao, neke nisam, ali svejedno ću sve navesti.

Pre svega, imajte nekog prijatelja od poverenja, rođaka ili još bolje- ADVOKATA, i to dobrog koji će vam dokumenta čuvati van domašaja bilo koga. Na kraju krajeva, advokat će vam trebati, i to dobar, pa je to verovatno i najbolja varijanta. 

Službe:

CENTAR ZA SOCIJALNI RAD: 

Prvi korak koji možete i da slobodno preskočite je usmeno obraćanje. Odete tamo, zatražite prijem i savetodavno mišljenje nekog od radnika. Primiće Vas jer moraju. Ne očekujte ama baš ništa od tog razgovora. Možda čak i održe predavanje kako u vama ima odgovornosti i slično. Ali nije poenta to. Poenta je da Vas vide. Međutim, veliko je pitanje jesu li uopšte sastavili belešku da ste bili. Svi su izgledi da nisu, ali bar su Vam lice videli. Zato ta poseta i nije preterano bitna. Ali šta jeste – sastavite jedan dopis Centru. Navedite pošteno šta se dešava, obavezno da Vam se preti lažnom prijavom za porodično nasilje i da se bojite samopovređivanja u tom cilju, priložite i dokaze koje eventualno imate u vezi svih problema i sukoba (odštampane SMS, skrinove, CD, šta god). Dopis u dva primerka, predajte na pisarnici direktno i tražite da Vam jedan primerak overe i vrate. Taj Vaš primerak ide na čuvanje na bezbedno, kao što sam ranije naveo. To gotovo sigurno neće problem rešiti, ali nije Vam to ni cilj. Šta onda jeste, šta postižete time? Više stvari. Kao prvo, oduzimate joj inicijativu. Prvi ste skrenuli pažnju na to da problem postoji, izneli ste tvrdnje o pretnjama čime ste pokazali zabrinutost koja se teško može pripisati agresivnoj osobi. Drugo, dovodite CSR u nezgodan položaj; po podnesku moraju nešto da urade jer postoji pisan trag i može se pokrenuti njihova odgovornost. A ako kasnije i nečega bude, možete lako reći: pa, ja sam rekao, zašto nisu reagovali? Zvaće Vas oboje na razgovor, garantovano. Tu je pipavo: kontrolišite se maksimalno, ne plašite se da pokažete osećanja i NIKAKO im ne dajte povoda da makar posumnjaju da ste išta loše uradili. Optuživaće Vas, ali ništa ne priznajte, ni trunku. U mom slučaju, moram priznati, razgovor je dao neke rezultate. Kad je srž problema identifikovana u njenim postupcima, posebno onlajn postupcima, okrenuli su temu ka njoj. Očekujte da ona na to ne reaguje dobro, kontrolišite se! Tog dana kad je razgovor obavljen, bilo je velikih pozitivnih pomaka, kad smo se vratili kući, bilo je sve lepo, kako davno bilo nije. Ali je trajalo do njenih prvih kontakata sa „prijateljicama“. Onda još gori pakao. Ponavljam, kad vidi da joj izmičete tlo pod nogama, biće gadno, ali kontrolišite se kako znate i umete! Šta i kako god ona galamila, briga Vas, cilj ste postigli.

POSETA POLICIJI. 

Idite do policijske stanice, obratite se policajcu na prijavnici i kažite da Vam treba savet u vezi nasilja u porodici, da ste jako zabrinuti jer ne znate šta će se desiti i da Vam treba savet, te da biste popričali sa nekim od inspektora. Odvešće Vas do onog za to zaduženog. Lakše je ako, poput mene, živite u malom mestu, pa je i broj inspektora mali i velika je šansa baš taj da se pojavi ako do nečega dođe, te je poželjno da bude unapred upućen. Popričajte sa njim, kažite šta se dešava, kako Vam se preti lažnim optužbama, obavezno pomenite da Vam je pretila i samopovređivanjem i lažnim lekarskim potvrdama (poznaje doktora, bilo istina ili ne, ni vi to ne znate) i pitajte kako da se od toga odbranite. Ponovo, ništa novo ni toliko korisno verovatno nećete čuti, ali – cilj je da ih uputite u svoju situaciju. Ja sam se iznenadio! Verujte da odlično znaju da taj problem postoji, da žene masovno zloupotrebljavaju to slovo zakona na taj način, i da su to svojim očima videli, da im je jasno šta se desilo ali – on nju jeste udario i to je kraj! Verujte da nisu glupi koliko vicevi pričaju. I oni i CSR tačno znaju kako zlostavljana žena izgleda i ponaša se. Saslušajte ih, verujte da znaju! Upućeni su, idemo dalje...

OBRAĆANJE JAVNOM TUŽIOCU. 

Ovaj korak ja nisam ispoštovao iako su me savetovali. Dobro, jesam zatražio prijem i usmeno izneo problem, ali nisam pisano. Možda bi bilo lakše da jesam... Elem, ponovo sastavite dopis, iznesite  pretnje lažnom prijavom uz samopovređivanje i pitajte ga ima li u tome elemenata krivičnog dela.  Ponovo dva primerka, jedan Vam overavaju i vraćaju, a to i odgovor osobi od poverenja na čuvanje (ponovo preporučujem advokata, da njemu i upute odgovor).  Dobićete odgovor (dužan je na to), ali ne očekujte da u odgovoru piše išta drugo osim „okruglo, pa na ćoše“ – ništa. Na kraju krajeva, ne pokreću se postupci (obično) tek tako na osnovu nečije reči (osim njene). Nije Vam to ni cilj, ponovo obaveštavanje i obezbeđivanje dokaza. Naime, ako do nekog problema i dođe i postupak i pokrenu, izaći ćete pred tužioca (sa advokatom, obavezno). E, tada Vi izvadite taj njegov odgovor i krenete sa „Jesu ovo Vaše reči? Jesam li Vam lepo rekao šta se dešava? Kako to nije krivično delo, a onda po njenoj prijavi reagujete? Kakvi su to dupli standardi“? Pazite, u zakonu piše „lice“, ne „muškarac ovako, a žena onako“, većinom je to sve neka moderna tendencija uz razne pritiske. U suštini i nije Vam neki argument, ali uz ostalo, npr iz CSR što takođe priložite, se nakupi, može doneti prevagu.

PSIHIJATAR.

 E, tu se lome koplja... To su me savetovali da nikako ne radim, ali jesam uradio. Pošteno, jako loše sam se osećao (nedostatak apetita, sna, smetalo mi je prisustvo bilo koje osobe...) i mislim da mi jeste bilo potrebno. I na posao mi se loše odražavalo. A ispalo je i više nego korisno! Dakle, kod njega idete SAMO ako Vam je zaista neophodno. Tu foliranja nema, ne nadajte se da ćete uspeti da ga isfolirate jer nemate šanse. Ipak, ukoliko sami i dobrovoljno odete, računa se da ste svesni i da sigurno niste „kvrcnuli“. Potpuno drugačije nego ako idete po nalogu jer onaj koji nije kako treba neće svojevoljno kod psihijatra nikad. Elem, pošto sam otišao, izneo sam koje tegobe imam i zašto. Prvo je predložio da on održi bračno savetovanje, ukoliko bi i ona došla, na šta sam odgovorio da mislim da ona ne bi došla kod njega ili nekog njegovog kolege. Dobro smo popričali. Kako je razgovor odmicao, sve manje mi je postavljao pitanja u vezi mene, a više u vezi – nje! Na kraju mi je rekao „Nisi ti za kod mene, imaš privremeno neke probleme, što ćemo lekovima, čisto da lakše izdržiš dok to ne rešiš. Jer, neće biti bolje sa njom“. U vezi nje je imao štošta da mi kaže! Ljudi, bilo je jezivo! Kao da mi čovek sedi u kući i sve to posmatra! Tačno mi je rekao šta ona radi i šta dalje mogu da očekujem, te da se od toga pazim! Na kraju je u mom nalazu napisao „Posttraumatski stres (PTSD) zbog verbalnih rasprava sa suprugom“. To pomaže jer se tumači kao jedna od posledica emotivnog i psihičkog dugotrajnog zlostavljanja. Rekao je i da je moja procena da ona ne bi došla tačna. Takođe, tu su i lekovi koje sam eventualno mogao da koristim kao argument (nemogućnost fizičkog napada zbog njihovog dejstva itd), a zbog kojih sam se i bolje osećao. Ali najvrednije što sam iz te posete izvukao je znanje; šta i kako će ona da se ponaša, šta da očekujem... Rekao mi je i kako se u njegovoj struci to što je ona zove, ali da to ne mogu da dobijem ja napismeno, samo ona ukoliko dođe, a znamo da neće. Naravno, ako se na ovu posetu odlučite, uz navedeno imajte u vidu i da je poželjno da se za psihijatra javno baš i ne zna, za svaki slučaj, iz više razloga. Ponovo, i njegovi nalazi na čuvanje.

Kako su se stvari odvijale? Pa, „pomoglo“ je i što sam u međuvremenu otkrio da je dovela dete u opasnost i, pošto je opet odbila razvod i pretila mi lažnom prijavom, odneo sam skrinove uz dopis u policiju. Došlo je do pretresa kuće i zaplene nekih stvari i uzeli su joj izjavu. Nakon toga, dolazi do samopovređivanja...

Ako do toga dođe, obavezno se potrudite da se prvi javite policiji! Meni je policijska stanica poprilično blizu kuće, te sam odmah istrčao iz kuće, otišao tamo, izdeklamovao policajcu na prijavnici šta se desilo i seo na stolicu u hodniku uz reči „Ja bez vas ne smem odavde da izađem, pomagajte“! Slučaj je hteo da je inspektor tada na dužnosti jedan od onih koji su bili prisutni kad sam bio ranije na razgovoru (a i da nije, komuniciraju oni međusobno). Pozvali su i CSR zbog deteta. E, onda sam počeo osoblju CSR sa pričom „Jesam li vam rekao“. Bili su u nezgodnoj poziciji jer – jesam sve izneo, a reakcija je bila blaga, te se ovo moglo smatrati posledicom njihovog nepostupanja! Na neki način sam ih držao u šaci. Inspektor je onda sproveo punu istragu; odveo ju je do bolnice gde je dežurni hirurg napisao da se povrede ne poklapaju sa načinom koji je ona navela. Istovremeno, tehničar je otišao do kuće i izneo da se vide tragovi nameštanja mesta. Na kraju je i inspektor komentarisao „On se i ne ponaša kao krivac“. Dođete li i Vi u takvu situaciju, ne daj Bože, ponovo imajte na umu da NIKAKO ne smete izneti ama baš ništa što vas i najmanje optužuje. Pazite šta pred njima pričate i sve poričite što navodi na Vaš fizički odgovor ikada, koliko god sitno i nebitno bilo, makar i lagano odgurkivanje da se skloni u stranu da prođete, pretnje nikako, bilo istina ili ne. Verbalno, da. Kažite da svađa jeste bilo. Držite se da ste ranije sve obaveštavali i tražili pomoć i ništa. To, na kraju krajeva, sad možete da dokažete uz sve Vaše dopise. Zadržite hladnokrvnost maksimalno. Ja u jednom momentu nisam i umalo me je koštalo. Taj događaj se završio tako što su policija i CSR nju udaljili od kuće. Dozvoljeno joj je viđanje sa detetom u kontrolisanim uslovima, u prostorijama CSR.

Ipak, par meseci kasnije, ona podnosi dopis u vezi moje „istorije agresivnog ponašanja i zlostavljanja“ i, gle čuda, pokreće se zvanična istraga tužilaštva samo na osnovu njene reči, odmah! Ipak, posle posete tužilaštvu mog advokata, podsećanja na predmet gde je jednom već, uz dokaze, to odbačeno i uz pronalaženje rupa u njenoj izjavi (pre svega, nema dokaza, medicinskih), te uz iznošenje mojih medicinskih nalaza, oni odustaju. Kraj priče o nasilju u porodici!

Osim ovakvog postupanja sa zadrškom protiv mene, šta još ostavlja gorak ukus u ustima kad se osvrnem na postupke tužilaštva? Da li je ona ganjana zbog lažne prijave (podsećam, postoje dokazi)? Ne. Slučaj zloupotrebe deteta? Nije rešen već dve godine. Mada, ima nekih pomaka od skora, kako čujem. U međuvremenu, razvod je završen, dete je meni povereno. Ali, zloupotreba deteta nije još dokazana, stoga sam morao da popustim i dozvolim viđanje deteta sa njom van kontrolisanih uslova (to je i CSR u međuvremenu predložio jer su svi rokovi probijeni), pa i odlaske kod nje za vikende i praznike, raspuste... I sad čekam da vidim šta će sa tim postupkom biti, pa da preduzimam druge mere i pokrećem nove postupke.

Vidite i sami da nije ni brzo, a ni lako. Ali smatram da sam puno toga postigao. Ne odgovaram za nešto što nisam skrivio i, još bitnije, imam dete. Ne može niko da mi uskraćuje da vreme provodim sa detetom, da me time pritiska, ucenjuje, maltretira. A to je i najbitnije. Dete. Ako moja iskustva i postupci još nekome pomognu, odlično. Iskreno se nadam da hoće i da u ovakve situacije nećete doći. Na kraju krajeva, ponvljam: ili ćete krenuti kroz sve ovo ili igrajte po njihovim pravilima i sigurno izgubite. Izbor je Vaš.