Dr. Slađjana Velkov- BITNOST PORODICE ZA ZDRAV RAZVOJ DETETA

Da bi deca odrasla u zrele i nezavisne individue, potrebno im je da se vežu za odrasle osobe, jer uče iz njihovog zrelog ponašanja. Odrastanjem uz vršnjake, deca će ostati nezrela, jer kopiraju svoje nezrele vršnjake.

Po rečima psihijatra Dr Gabor Mate, mala deca se vezuju za osobu samo preko fizičkog osećaja, pogleda, dodira, glasa. Neophodna im je fizička prisutnost, bliskost, dodir, zagrljaj, topla reč, osmeh, da bi razvila osećaj privrženosti, odanosti i sigurnosti.

Beba plače noću jer joj je potrebna zaštita, bliskost. Kada je ostavimo da plače i ona se posle nekoliko noći navikne da spava bez budjenja, mi smo bebu u stvari programirali da privrženost  može da dobije samo ukoliko ne plače, ali smo je i otrgli od nas, naučili je da se ne vezuje, da ne traži pomoć.

Kada deca porastu, tu, preko potrebnu vezanost za odrasle, prebacice na svoje vršnjake jer sa njima imaju fizičku bliskost, sa njima su veći deo vremena. Biće hladni i uzdrzani prema roditeljima, povlačiće se u svoju sobu, na pitanja ce odgovarati kratko. To ne znači da ne vole roditelje, već da su u njihovom nedostatku, potražila drugi objekat vezivanja. Tako roditelji gube autoritet a prirodna hijerarhija je narušena.

Deca su ranije odrastala uz roditelje, bake, deke, u zajednici, dok danas odrastaju u vrtićima koji su neprirodna sredina za njih, gde im nedostaje prirodna zaštita i privrženost odrasle osobe.
Ostavljanje dece u vrtiću ih uči da će ih neko stalno ostavljati, da ne mogu da računaju ni na koga.

Vršnjaci su nezreli i ne mogu biti model za odrastanje. Kopiranjem nezrelih individua se ne može napredovati.

U nekim zemljama se već uvode mesečne naknade za bake i deke koji čuvaju svoje unuke.

Ovakav sistem, ne samo da je mnogo zdraviji za našu decu nego je i daleko humaniji i ekonomski opravdan za celu porodicu, jer se sredstva ne odlivaju na vrtiće i staračke domove već se ulažu u proširenje i poboljšanje životnog prostora i uslova života.

Ukoliko deca ipak borave u vrtiću, treba im posvetiti dovoljno vremena pre i posle odlaska, razgovarati sa njima, grliti ih, jer veza roditelja i deteta je narušena odvajanjem i treba je ponovo uspostaviti. Zajednički ručkovi, porodični izleti, su veoma važni za zdrav razvoj dece.
Najveća potreba deteta je vezanost za roditelja, najveći strah deteta je gubitak te vezanosti.

Deci je potrebna zaštita odraslih da bi sačuvala emotivnost i otvorenost. Kada nema te zaštite, deca se zatvaraju, postaju nesigurna, nezaštićena, gase emocije, beže u narkomaniju jer su im stimulansi često jedini način da se osete živima. Gledaju nasilje, jer im je potrebno toliko mnogo da bi osetila neko uzbudjenje. Povredjuju se, jer je to način da budu sigurni da još uvek osećaju.

Agresivna, bučna, svadljiva deca su deca kojoj nedostaje veza sa roditeljima. Njihova agresivnost je posledica prebacivanja vezanosti sa roditelja na vršnjake u čijim će očima želeti da budu primećena i važna. Deca vezana za odrasle, želeće da budu dobra za odrasle, zanimaće ih kako da doprinesu napretku zajednice, kako da rešavaju neke zadatke. Dok će decu vezanu za vršnjake, zanimati stvari koje zanimaju i njihove vršnjake: kako izgledaju, da li se dopadaju okolini, ko koga voli...

Moderna, individualistička kultura otudjuje decu od roditelja, uz opravdanje da to razvija nezavisnost. Medjutim, nezavisnost dolazi spontano sa zrelošću, a zrelost se može razviti samo uz fizičko prisustvo roditelja koji su njihovi zaštitnici i vodiči u životnom lavirintu.