PRAVDA ZA TATE

ОТУЂЕЊЕ ДЕТЕТА ОД ОЦА                                                                          настанак и узроци, посматрање Текст: Унив. Проф. Небојша Јован Живковић, отац шесторо деце. Од тога: самохрани отац двоје, отуђени отац од двоје, и "посетилац" код двоје...., композитор и концертни уметник.  Ко није отуђење детета лично доживео, тај не може да замисли како је то заправо. Такав сам и лично био, незаинтересован и без представе о том раку целокупног западног света.  Нити сам познавао тему, нити ме је интересовала, нити сам био свестан да око мене у целом мисандријском правном и социјалном систему хиљаде и хиљаде очева ходају као отуђени зомбији и служе само као мета за гађање балегом и као банкомат који пљује паре. Ти очеви своју децу не виде, или, и када их виде, њихова деца се понашају ...

„Kartrajt (1993.) je primetio da produženo uključivanje advokata i sudova doprinosi ne samo razvoju roditeljskog otuđivanja, već i povećanju ozbiljnosti i dugotrajnosti otuđivanja koje staratelj sprovodi nad decom tokom brakorazvodne parnice. Klavar i Rivin (1991.) su sproveli dvanaestogodišnje istraživanje u vezi sa roditeljskim programiranjem dece da utiču na ishod brakorazvodnog spora. Istraživanje je pokazalo da su se u 80% razvoda roditelji bavili programiranjem deteta i to svakodnevno u periodu i od nekoliko godina, ukoliko su sporovi dugo trajali. Rand (1997) prvi iznosi da navodi o seksualnom ili fizičkom zlostavljanju mogu biti otuđiteljska tehnika. Ovi navodi su snažni faktori u odlukama sudova za starateljstvo i stoga su neprocenljiv alat za otuđivače. Sudovi zahtevaju značajno vreme za procenu takvih postupaka da bi se utvrdio najbolji interes deteta. Za to vreme roditeljsko otuđivanje se nesmetano odvija i dovodi do teških posledica i potpunog gubitka odnosa sa nerezidentn...

Отуђење је окрутно искуство, зато што одваја дете или младу особу од могућности да буде укључена у све аспекте људи који ју воле, да би могла научити прихваћати да људи могу чинити и добре и лоше ствари. Оно узрокује да деца и млади усвајају обрамбене механизме прекидања односа или бега, избегавања сукоба и повећаног осећаја да су једини у праву на погрешном месту и у погрешно време. У мозгу детета не долази до критичне активности неурона и синапси, те је изгубљена прилика за изградњу вештина решавања проблема, заузимања властитог стајалишта и снажног осјећаја себе. Лажно “ја” које се појављује током изгубљених година док је дете отуђено, јест попут духа, крхко и нестабилно, таква личност прекрива страхове и анксиозност те ствара осећај властитог “ја”, које је истодобно и пренапухано и у распаду. Оно што се догађа с децом и младима гурнутим у отуђеност, јест да губе пуно више од самог односа с некад вољеним родитељем. Зато је превенција овог проблема тако нужна – те изгубљене године уз...