Горан Бујић: ДРЖАВА ЈЕ КРИВА ЗА ОТУЂЕЊЕ ДЕТЕТА!

 

Уставом и Породичним законом декларисана равноправност родитеља у вршењу родитељског права над заједничком децом само је празна правна норма, која се ни приближно не спроводи у пракси.

Судови који доносе одлуке о самосталном вршењу родитељског права после развода брачних и ванбрачних заједница, у око 96% случајева, самосталним старатељством над децом дарују мајке. Центри за социјални рад у 99% случајева, мишљења су да стартељство над дететом треба припасти мајци. Очеви углавном добијају неко време изражено у неколико часова, колико ће лични односи са децом трајати у току седмице. Држава спроводи законом забрањену дискриминацију.

Да ствар буде још гора, чак ни такве одлуке судова се не поштују од стране мајки, а државни органи интерни и неспособни да изврше сопствене одлуке на штету деце.

У Републици Србији има око 650.000 деце, по проценама свако друго дете је или отуђено или је у процесу отуђења. Овај податак јасно указује да се готово свакодневно врши насиље над децом, и да то насиље ретко ко жели уопште и да препозна.

Неизвршење правноснажне и извршне пресуде, којом је уређен начин одржавања личних односа између детета и родитеља са којим оно не живи, може имати негативне последице по њихов однос, а што даље може довести у питање и могућност родитеља да несметано врши родитељска права и испуњава родитељске дужности. Неделотворним понашањем  државе, односно државних органа, у смислу да судови не извршава сопствене пресуде,  тужилаштва не покрећу кривичне поступке, полиција не подноси кривичне пријаве, а центри за социјални рад не покрећу поступке ради заштите деце и очева од овог облика насиља у породици, само доводи до кршња члана 65. И члана 32 Устава, као и члана 8 Конвенције о људским правима.

Недостатак сарадње  између родитеља који су раздвојени није околност која сама по себи може ослободити власти од позитивних обавеза које имају према члану 8. Конвенције, а који им налаже да предузму мере које би помириле супротстављене интересе странака, имајући у виду најважније интересе детета

Центри за социјални рад, судови, тужилаштва и полиција су институције које су потпуно инфилтриране идеологијом радикалног феминизма. Мушкарац тамо нема никаква права. Мушкарце и очеве у поступку развода, као и у осталим поступцима пред горе наведеним институцијама третирају онако како се пре 100 година третирали Црнце у јужњачким државама САД у доба сегрегације. Као што су „ЦРНЦИ” имали декларативно људска права, тако слична права имају очеви. Kако су црнци били оптуживани за све и свашта, па и за оно што нису учинили, тако данас осуђују очеве. Мушкарац је крив и када је жртва насиља у породици.

Овде нису оштећена само деца. Оштећена су деца, очеви, ужа и шира породица деце са очеве стране. Дакле, Центри за социјални рад, тужилашта, полиција и судови помажу мајкама у спровођењу насиља над децом и очевима, штите их и подстичу на вршење насиља. Својим (не)чињењем институције и органи државе врше насиље над децом и очевима.

Ко је крив за овакво стање? Крива је држава која путем својих органа, институција система, спроводи политику разарања породица, уништавања живота деце и мушкараца. Крива је садашња власт и све претходне власти које спроводе политику радикалног феминизма.