ВЛАДИСЛАВ ЂОРЂЕВИЋ: АПОЛОГИЈА КАЗНЕ

Четрнаестогодишњи Коста Кецмановић убио и ранио неколико особа у ОШ „Владислав Рибникар” у Београду. Догађај је наишао на велику осуду јавност. С правом. Убиство је тешки грех пред Богом и злочин пред друштвом. Али, по мени, трагедија се могла избећи да су на време кажњени они који су тог дечака малтретирали. Дакле, прави узрок трагедије је избацивање казне као педагошког средства. Без казне спирала насиља се убрзава и некад добије контуре праве катастрофе.

Насиље у школама није ново. Увек је постојало, али је у последње време добило на убрзању. Једна девојчица је ударила наставника физике киком. Није кажњена него су је феминистички медији још прогласили „жртвом”. Тој замени тезе помогле су и школска „педагошкиња” и „психолошкиња”. Колико знам, мала насилница није кажњена. Један младић је наставници енглескег измакaо столицу. Ни он није кажњен, бар не озбиљно. Убица Коста Кецмановић ће сигурно бити кажњен. Tако и треба. Али требалао би казнити и ученике који су га малтретирали и тако му дали мотив за освентичка убистава и рањавања. Треба казнити и просветне раднике – директора, разредног стрешину, наставнике, педагога и психолога – ако се испостави да су својим нечињењем томе дали подстицај. А то ће бити случај ако се испостави да нису казнили мале хулгане који су Косту малтретирали. На крају су цену – и то највећу – платили недужни.

Али главни кривци су иза позорнице. То су „педагошкиње” из „школских управа” које заговарају „дечија права”, па забрањују кажњавање ученика. Зато су руке просветним радницима везане. Нико не може ништа малим хулиганима. Па када родитељи злостављане деце реагују, махом се ништа не догоди. Па зато неки Коста мора да посегне за најдрастичнијим мерама.

А иза тих тета у „школским управама” стоји болумента русоиста – следбеника Русоа који је сматрао да су деца добра по природи, па да им никаква ограничења не треба наметати. Али када се деца препусте својој природи, онда се неминовно појави дечија суровост. Деца умеју бити сурова као и одрасли.

Избацивању казне као педагошког средства доприносе и разни „постмодернисти” који тврде да не постоји добро и зло. Онда свако ради шта хоће, па то практично доводи до тога да јача деца малтретирају слабију. И ето невоље.

Па се појавила и Милица Новковић са својим „креативним васпитањем” по којем децу не треба васпитати наградама и казнама. Али без награда и казни нема васпитања.

Мислим да је у праву био Русоов суграђанин, наиме Женевљанин, Жан Калвин, који је тврдио да је човек грешан по природи и да морају постојати неке друштвене стеге. То важи и за децу. У праву је и Новосађанин др Зоран Миливојевић који је тврдио да казне – укључујучи и телесну – треба да буду део пегагошког система и школе и породица.

Да закључим. Казна треба да буде педагошко средство. Дабоме треба да буде адекватна, а то значи да ће се махом састојати од опомене, укора, претње и забране, а ако ништа не помогне и физичког кажњавања. Људи нису по природи добри, па их некада треба и казнити. Да су адекватно и правовремено кажњени они који су Косту малтретирали не би се ништа догодило. Сузбијено би било насиље у корену и не би било ове пуцњаве. Али нико није реаговао, па је насиље ескалирало. Догодило се оно најгоре: невини су страдали, а они коју су спиралу насиља започели или толерисали извукли су се.