ВЛАДИСЛАВ ЂОРЂЕВИЋ - МАЛОЛЕТНИ УБИЦА: КО ЈЕ КРИВ?

Јуче је малолетни Коста Кецмановић убио и ранио неколико особа. Јавност се узбудила. Сви су почели да траже кривца.

Један „ескперт” за насиље је брзо пронашао кривца: то је Кристијан Голубовић, бивши криминалац. По њему, деца опонашају моделе које гледају. Али аргумент је натегнут. Деца могу гледати ма кога, али не значи да ће ту особу нужно имитирати. Дакле, то је аргумент мутивода – оних који праве узроке проблема скривају турајући лажне.

Други су окривили учеснике ријалити програма. И тај аргумент је натегнут. То што неко гледа насилнике у том програму не значи да ће се и сâм тако понашати. Много гледају те програме, али не малтретирају друге, а поготово их не убијају.

Трећи су окривили америчку филмску индустрију. Али то што се насиље често приказује у америчким фимовима не значи да су они који их гледају насилници. Неки воле да гледају криминалистичке, акционе и хорор филмове, али то не значи да су насилници. Директно повезивање насилног понашања и филма није умесно. Неки гледају порнографију, али не значи да су секс-машине. Аргумент је претеривање.

Четврти су оптужили оца који је Косту учио да пуца. Ни ту веза није директна. То што неко зна да барата са пиштољем не значи да је убица. Полицајци и војници баратају оружјем, али нису убице. Неки вежбају борилачке вештине – бокс, карате, џудо – али нису насилници. Зато ни отац није кривац.

Да би открили правог кривца потребно је поћи од мотива убиства, а то је: освета. Мали Коста је желео да се освети. Дакле, до пуцњаве не би ни дошло да није дуго трпио малтретирања других ученика. Али просветни радници на његове жалбе нису обраћали пажњу. Нису знали, умели или смели да спрече малтретирања тог дечака.

Дакле, прави кривац је просветни систем који насиље деце над другом децом не спречава. А у корену те опструкције је идеологија „дечијих права”. Просвети радници нису могли спречити насиље деце над овом дечаком да не би и сами били оптужени за „насиље”. Када би неки просветни радник укорио неког ученика што Косту малтретира ризиковао би да га родитељи тог дечака оптуже за „насиље”. Стога су ћутали и окретали главу. „Нека се деца само туку, ја у то нећу да се мешам” – вероватно су резоновали. Они нису реаговали, али зато је реаговао намучени дечак и то на најбруталнији начин. Ако се проблем не реши док је мали, он може да екслира. Сада се сви чешу по глави, али касно Јанко на Косово стиже. Проблем се решава у зачетку.

А за ту немоћ просветих радника криви су идеолози „дечијих права”. То су русоисти који заговарају антрополошки оптимизам. По тој доктрини човек је по природи добар и нагоне му не треба кочити дисциплином. Ту русоистичку доктрину су преузели шездесетосмаши, хипици, поборници сексуалне револуције, феминисти, антипедагози и посмодернисти – читава булумента наивчина. Јер човек није по природи добар, него зао. Он је – и поред свег труда око цивилизовања – још увек агресивна животиња. Зато је дисциплина нужна. Без дисциплине – а та реч је етимолошки повезана са речју ученик (лат. discipulus) – нема никакве педагогије, ни у школи, ни у дому. Без дисциплине – а то значи и кажњавања за преступе – нема никаквог васпитања. А без васпитања и карактерности нема ни културе, ни цивилизације, него анархија и сукоби до крвопролића. Зато су – сведено до суштине – највише криви проповедници сладуњавих „људских права” и њиховог рукавца „дечијих права”.