1. ЈУН - МЕЂИНАРОДНИ ДАН ДЕЦЕ

На првој Светској конференцији о добробити деце, одржаној 1925. године у Женеви, 1. јун проглашен је за Међународни дан деце.

У међународној заједници званично је усвојен 1950. године од када се обележава углавном у комунистичким и посткомунистичким земљама.

Осим данашњег дана у свету се обележава и 20. новембар као Светски дан деце (Светски дан права детета), када је Генерална скупштина УН донела Декларацију о правима детета 1959. године и Конвенцију о правима детета 1989. године.

У свету и у Србији се обележавају и други битни датуми који скрећу пажњу јавности на добробит деце: 12. април – Међународни дан деце укључене у живот и/или рад на улици, 4.јун – Међународни дан деце жртава насиља, 12. јун – Међународни дан борбе против дечјег рада.

Сви ови датуми представљају повод да се ради на унапређењу социјалне и породичне заштите, заштите деце од разноразних злоупотреба, занемаривања и злостављања, експлоатације, као и успостављању различитих механизама заштите и подршке деци.

Међутим, наша држава не посвећује довољно пажње заштити права и добробити деце. У прилог томе говори чињеница, да свако друго дете је или отуђено или је у процесу отуђења. Углавном од очева. Овај податак јасно указује да се готово свакодневно врши насиље над децом, и да то насиље ретко ко жели уопште и да препозна.

Процесом отуђења деце од родитеља (углавном очева) спроводи се облик психичког и емотивног насиља над децом, али и над очевима те деце. Ово је облик занемаривања деце. Ко спроводи овај облик злостављања и занемаривања деце? Спроводи га родитељ са којим живе деца или су им поверена одлукама суда. 

Али за отуђење деце није крива само мајка која отуђује децу. Крива је и држава, јер до отуђења не може доћи, када да има адекватне и правовремене реакције државе, односно судова, тужилаштва, центара за социјални рад и полиције.

Дакле, за преко 200.000 отуђене деце крива је држава која путем својих органа, институција система, спроводи политику разарања породица, уништавања живота деце и мушкараца. 

Центри за социјални рад, судови, тужилаштва и полиција су институције које су потпуно инфилтриране идеологијом радикалног феминизма. Отуђена деца и мушкарци тамо немају никаква права.