PRAVDA ZA TATE

Razdvojeni ili razvedeni roditelji, u nekim izuzetno teškim situacijama, uspevaju da doslovno govoreći otmu svoje dete i odvedu ga preko granice, najčešće u državu svog porekla. Ovim se krše prava deteta, naročito da održava redovne lične odnose  sa svakim od roditelja. Prekogranično odvođenje dece je složen problem koji predstavlja izvor kako pravnih, tako i političkih sukoba među državama. Može se reći kako nijedna nacije nije uspela da pomenuti problem izbegne i upravo je to razlog koji je iznedrio samu Hašku konvenciju o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece ( 25. oktobar 1980. godine), koja će kao glavni cilj postaviti zajedničke napore i koordinisanu saradnju između država, kako bi se problem lakše i efikasnije rešio. Konvencija ne omogućava meritorno odlučivanje o staranju nad detetom, već obezbeđuje hitan povratak nezakonito odvedene ili zadržane dece, i za cilj ima uspostavljanje ranijeg faktičkog stanja. Time se pravo na staranje koje postoji po pravu držav...

Kada već odluče da ubiju, žene se ne kolebaju, što se vidi iz toga gde, kada i na koji način to čine. Uz to, za razliku od muškaraca, veoma retko dižu ruku na sebe nakon zločina. Ne kaju se, nemaju grižu savesti, smatraju da „drugačije nije moglo”. Svakako, zasebna priča su ubistva indukovana psihijatrijskim defektom ličnosti: tu razlika po polu nije relevantna jer bolest ne bira, sadržaji su joj isti. Nije samo sociološki fenomen to što se nad ženskim ubistvima javnost oduvek naglašeno zgražava, čemu doprinose predrasude i stereotipi vezani za tzv. nežniji pol. Žena ubija tamo gde se oseća komotno, komforno i kao svoja na svome. A to je njen, odnosno zajednički dom, kao i dvorište, jer su žrtve pre svega njoj veoma bliski ljudi. U kući mahom ubijaju svoje muževe, na otvorenom prostoru svoju decu. Klone se tuđeg terena. Ljude s kojima ne žive, ali su imale određeni emocionalni odnos ubijaju na ulici, u restoranu, na radnom mestu, gde stradaju mahom ljubavnici, šefovi i suparnice. ...

Жене имају главну улогу у антипородичном покрету. Жене, махом лезбијке, носитељице су антипородичне политике свуда у свету, па и код нас. Жене чине окосницу у свим водећим антипородичним лезбијско-феминистичким организацијама (Аутономни женски центар, Инцест траума центар, Реконструкција Женски фонд, Жене у црном и Лабрис). Жене чине окосницу и у свим политичким антипородичним телима (Женска парламентарна мрежа и Координационо тело за родну равноправност). Ко убија породицу? Жене из антипородичних организација. Главни критичари те антипородичне политике до сада су били махом мушкарци (Слободан Антонић, Миша Ђурковић и ја). Они знају ко и како убија породицу, али свака њихова критика – ма колико аргументована и рационална била – спремно бива окарактерисана као мушка „мизогинија”. Иако је аргумент бесмислен – јер узима у обзир пол критичара, а не саме аргументе – код јавности делује. Будући да су носитељице антипородичне политике жене, носитељице породичне политике такође треба да ...

Циљ феминистичке пропаганде је да унизи мушкарце. Они се у њој увек представљају као глупи и неспособни. То се у њих усађује на много нивоа. Чак и у дечијим цртаним филмовима има тог потцељивања дечака. Тако је се у једној епизоди цртаног филма „Штрупфови” налази сцена у којој један женски лик говори: „Дечаци су глупи!” Штрупфета то прихата са одобравањем. Тако се у дечаке усађује помисао да су глупи, а девојчице паметне. Да је којим случајем изјављено да су девојчице глупаве бројне феминистичке организације би послале брдо петиција у РТС да се таква емисија забрани, јер шири мизогинију. Али када се омаловажавају дечаци, преко тога се ћутке прелази. Живимо у доба у коме феминисткиње систематски раде на томе да се мушкарци омаловаже. То почиње од малих ногу. Дечацима се усађује идеја мање вредности. Њима се сугерише да су глупави и неспособни. Таква пропаганда оставља трагове на дечачку психу. Дечаци и младићи су све несигурнији. Мислим да је дошло време да се каже стоп феминистич...

Недавно је Министарство просвете, науке и тахнолошког развоја послало директорима основних и средњих школа „Образовне пакете” у којима се промовише лезбијство и хомосексуалност. Уз њих је послато и „Стручно упутсво за примену образовних пакета о теми сескуалног насиља у образовно-васпитним установама”. Њега је изразила „Група за заштиту од насиља и дискриминације” уз сарадњу Инцест траума центра. Али та „Група” и није ништа друго него Инцест траума центар под другим именом. Лезбијско-феминистички лоби има много начина камуфлаже. Mинистар просвете и Министарство, боље да раде на усвајању Алексиног Закона него да уводе којекакве уџбенике са порнографским садржајем, којима се промовише хомосексуалност. „Образовни пакети”, као и „Стручно упутство” које их прати немају никакве везе са инцестом, нити спречавањем било каквог насиља или дискриминације. Њихов циљ је разарање породица. То се чини најпре тиме што се промовишу хомосексуалност и друге сексуалне изопачености. То се чини и т...