Kada već odluče da ubiju, žene se ne kolebaju, što se vidi iz toga gde, kada i na koji način to čine. Uz to, za razliku od muškaraca, veoma retko dižu ruku na sebe nakon zločina. Ne kaju se, nemaju grižu savesti, smatraju da „drugačije nije moglo”. Svakako, zasebna priča su ubistva indukovana psihijatrijskim defektom ličnosti: tu razlika po polu nije relevantna jer bolest ne bira, sadržaji su joj isti.
Nije samo sociološki fenomen to što se nad ženskim ubistvima javnost oduvek naglašeno zgražava, čemu doprinose predrasude i stereotipi vezani za tzv. nežniji pol. Žena ubija tamo gde se oseća komotno, komforno i kao svoja na svome. A to je njen, odnosno zajednički dom, kao i dvorište, jer su žrtve pre svega njoj veoma bliski ljudi. U kući mahom ubijaju svoje muževe, na otvorenom prostoru svoju decu. Klone se tuđeg terena. Ljude s kojima ne žive, ali su imale određeni emocionalni odnos ubijaju na ulici, u restoranu, na radnom mestu, gde stradaju mahom ljubavnici, šefovi i suparnice.
Kad je o muževima reč, oni stradaju najčešće noću, mahom pred svitanje, dok su u dubokom snu. Feminizam u pravnoj struci i van nje nastoji da ovo objasni činjenicom da su po fizičkoj snazi muškarci superiorni, ali je u krivično-pravnom smislu ovde ipak reč o podmuklosti kao načinu izvršenja (to povlači strožu kaznu zatvora, bez obzira na pol ubice).
Žene, pre svega, ubijaju nožem. Po učestalosti slede sekira i pištolj, pa različiti predmeti iz okruženja koji su nadohvat ruke (satara, čekić, cigla…). Nekada su koristile vrelu tečnost, vešanje, guranje i pad, davanje žive sode, do danas je opstalo gušenje upotrebom jastuka, a pojavilo se i bacanje „Molotovljevog koktela”. Utopljenje je način izvršenja koji primenjuju na deci.
Ako razmatramo povrede, sudsko-medicinski nalazi pokazuju da žrtve žena ubica u najvećem broju imaju ubodne i ustrelne rane, i to jednu do dve, po pravilu na grudnom košu i glavi. Žena cilja srce ili mozak, pa je najčešći uzrok smrti oštećenje ili razaranje za život važnih moždanih centara ili iskrvarenje. Sadizma prema žrtvi, za života i posle ubistva, po pravilu nema, cilj je ubiti što pre.
Motiv za ubistvo najčešće je alkoholizam žrtve, zatim ljubomora, otklanjanje neke prepreke i, u novije vreme, u malom procentu osveta. S vremenom, žene ubice motivaciju nalaze u uvredi koju im je nanela žrtva, a sporadično su se pojavila i ubistva radi pomoći drugome.
Žrtve žena ubica u najvećem broju imaju ubodne i ustrelne rane, i to jednu do dve, po pravilu na grudnom košu i glavi. Žena cilja srce ili mozak
Nije samo sociološki fenomen to što se nad ženskim ubistvima javnost oduvek naglašeno zgražava, čemu doprinose predrasude i stereotipi vezani za tzv. nežniji pol. Žena ubija tamo gde se oseća komotno, komforno i kao svoja na svome. A to je njen, odnosno zajednički dom, kao i dvorište, jer su žrtve pre svega njoj veoma bliski ljudi. U kući mahom ubijaju svoje muževe, na otvorenom prostoru svoju decu. Klone se tuđeg terena. Ljude s kojima ne žive, ali su imale određeni emocionalni odnos ubijaju na ulici, u restoranu, na radnom mestu, gde stradaju mahom ljubavnici, šefovi i suparnice.
Kad je o muževima reč, oni stradaju najčešće noću, mahom pred svitanje, dok su u dubokom snu. Feminizam u pravnoj struci i van nje nastoji da ovo objasni činjenicom da su po fizičkoj snazi muškarci superiorni, ali je u krivično-pravnom smislu ovde ipak reč o podmuklosti kao načinu izvršenja (to povlači strožu kaznu zatvora, bez obzira na pol ubice).
Žene, pre svega, ubijaju nožem. Po učestalosti slede sekira i pištolj, pa različiti predmeti iz okruženja koji su nadohvat ruke (satara, čekić, cigla…). Nekada su koristile vrelu tečnost, vešanje, guranje i pad, davanje žive sode, do danas je opstalo gušenje upotrebom jastuka, a pojavilo se i bacanje „Molotovljevog koktela”. Utopljenje je način izvršenja koji primenjuju na deci.
Ako razmatramo povrede, sudsko-medicinski nalazi pokazuju da žrtve žena ubica u najvećem broju imaju ubodne i ustrelne rane, i to jednu do dve, po pravilu na grudnom košu i glavi. Žena cilja srce ili mozak, pa je najčešći uzrok smrti oštećenje ili razaranje za život važnih moždanih centara ili iskrvarenje. Sadizma prema žrtvi, za života i posle ubistva, po pravilu nema, cilj je ubiti što pre.
Motiv za ubistvo najčešće je alkoholizam žrtve, zatim ljubomora, otklanjanje neke prepreke i, u novije vreme, u malom procentu osveta. S vremenom, žene ubice motivaciju nalaze u uvredi koju im je nanela žrtva, a sporadično su se pojavila i ubistva radi pomoći drugome.
Žrtve žena ubica u najvećem broju imaju ubodne i ustrelne rane, i to jednu do dve, po pravilu na grudnom košu i glavi. Žena cilja srce ili mozak
A evo kako to one opravdavaju, pogledajte i najdonji link sa levog menija, sa stotinama izjava tih žena(verovatno su izmišljene, ili prevedene sa stranih feminističkih sajtova):
ОдговориИзбришиhttp://www.sigurnakuca.net/nasilje_nad_zenama/zene_koje_su_ubile_svoje_nasilnike/zene_koje_su_ubile_svoje_nasilnike.222.html