PRAVDA ZA TATE

„АУТОНОМНИ ЖЕНСКИ ЦЕНТАР О ПРИМЕНИ ЗАКОНА О СПРЕЧАВАЊУ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ” Да иза Закона о спречавају насиља у породици стоје лезбофемисткиње више се не крије. Тако је недавно – у петак 25. августа – у новосадском Дневнику – стр. 6 – објављен чланак чији наднаслов гласи „Аутономни женски центар о примени закона о спречавању насиља у породици”. Први пасус гласи: „Аутономни женски центар започео је месечно праћење примене закона о спречавању насиља у породици. У првом извештају се, између осталог каже, да се на основу бројчаних података достављених од стране РЈТ може закључити да је ’примена Закона о спрачавању насиља у породици у првом месецу успешно започета. У јуну 2017. је разматано најмање 2430 случајева насиља у породици. Иако не знамо број донетих хитних мера у надлежности полиције, у готово половини рауматраних случајева насиља у породици надлежни заменици јавних тужилаштва су поднели предлоге за продужење хитних мера (1212 предлога). Највећи број ових предлога усвојен ј...

Пред радикалним феминизмом све наше друштвене и државне институције имају погнуте главе. Сви Државни органи покорно слушају лезбофеминисткиње. Академици, професори, политичари, просветари, новинари и други јавни радници или отворено подупиру радикални феминизам или о њему ћуте па га тако посредно одобравају. Чак и људи из Цркве ћуте. Изузеци постоје, али их је мало (Миша Ђурковић, Бранислав Ристивојевић итд.). Све је то дало повода др Слободану Антонићу да у књизи „Искушења радикалног феминизма” (2011) примети: „Родни феминизам је, захваљујући овим својим тактикама, као и друштвеним околностима које су вршиле утицај на хуманистичке науке, успео да претраје и кризу марксизма и левице, и ’деконструишући’ постмодернизам, и мрвљење друштвених наука на све уже дисциплине и све ограниченије теорије… Родни феминизам је тако данас можда једина уважавана и неоспоравана глобална друштвена теорија о друштву као целини, о човеку и његовом понашању, као и о пожељној реконструкцији човека и друшт...

Многе жене које знам су или старе уседелице или разведене – у сваком случају неудате. У већини случајева завршиле су факултете, а неке и више од тога. По правилу су и запослене. Шта их онда спречава да се удају? Чини ми се да немају мотив да се удају управо због своје социјално-економске самосталности. На брак гледају као на лишавање самосталности и слободе. Многи мушкраци које знам су или стари бећари или разведени – у сваком случају неожењени. У већини случајева то су људи са завршеним факултетом, а неки имају и више академске титуле. Али све то им не помаже да се ожене. Ту нешто није у реду. Шта? Одговор даје мој тата. Мој тата је звршио средњу занатску школу у једном забитом бенатском селу, али није имао проблем да се ожени. Али у његово време није било радикалног феминизма, који жене одвлачи од помисли да се удају, него је постојала патријархална свест да девојци приличи да се рано уда. Ја имам два факултета, али ни то ми није довољно да се оженим. Али ја живим у доба радик...

Често у медијима читамо о случајевима где се говори о правима деце, а посебно се пише о праву детета да при разводу родитеља оно одлучује с којим ће родитељем живети, што је заправо злостављање детета. Судови који доносе одлуке о самосталном вршењу родитељско права, после развода брачних и ванбрачних заједница, у 96% случајева, самосталним старатељством над децом, дарују мајке. Очеви, углавном, добијају неко време, изражено у неколико часова, колико ће лични односи са децом трајати у току седмице. У брако разводним парницама, за потребе суда, Центри за социјални рад у 99% случајева мишљења су да мајци треба поверити бригу, и старање о деци, што је чиста дискриминација мушких родитељских права, али медији не пишу о томе, нити се баве дискриминацијом мушких родитељских права. Центри за социјални рад, законом одређени за помоћ породици и надзор над вршењем родитељског права, постали су одељења невладиних феминистичких организација, који на све начине помажу мајкама у законом забрањ...

Обични људи и њихове судбине не занимају медије који пласирају старлете и разне погрешне животне вредности. Oчеви су суочени са дискриминацијом на основу пола, коју спроводе центри за социјални рад, судови, тужилаштва и полиција. Дајући "стручна" мишљења судовима, центри за социјални рад у 99% случајева  опредељују мајке  као самосталне вршиоце родитељског права,  а што суд прихвата и крије се иза таквих мишљења. Уставом Републике Србије и Породичним законом декларисана равноправност родитеља у вршењу родитељског права над заједничком децом само је празна правна норма, која у пракси не функционише. Да нам пракса није таква јасно показује податак о броју донетих пресуда о вршењу родитељског права у корист једног или другог родитеља. Сматрам да ту не постоји равноправност и да је државни систем потпуно наклоњен мајкама, односно, женама. После развода, веома често, мајке, злоупотребљавајућу децу и поверено им родитељско право, онемогућавају одржавање личних односа деце ...