Владислав Ђорђевић: ПОГНУТЕ ГЛАВЕ

Пред радикалним феминизмом све наше друштвене и државне институције имају погнуте главе. Сви Државни органи покорно слушају лезбофеминисткиње. Академици, професори, политичари, просветари, новинари и други јавни радници или отворено подупиру радикални феминизам или о њему ћуте па га тако посредно одобравају. Чак и људи из Цркве ћуте. Изузеци постоје, али их је мало (Миша Ђурковић, Бранислав Ристивојевић итд.).

Све је то дало повода др Слободану Антонићу да у књизи „Искушења радикалног феминизма” (2011) примети: „Родни феминизам је, захваљујући овим својим тактикама, као и друштвеним околностима које су вршиле утицај на хуманистичке науке, успео да претраје и кризу марксизма и левице, и ’деконструишући’ постмодернизам, и мрвљење друштвених наука на све уже дисциплине и све ограниченије теорије… Родни феминизам је тако данас можда једина уважавана и неоспоравана глобална друштвена теорија о друштву као целини, о човеку и његовом понашању, као и о пожељној реконструкцији човека и друштва” (стр. 236).

Савршено тачан опис. Готово сви интелектуалци и политичари под урликањем феминисткиња су капитулирали. Нисам љут на феминисткиње. Оне савршено добро раде свој посао. Свака њима част. Љут сам на нашу културну и политичку елиту која је индолентна и корумпирана, па пред безбројним махнитањима радикалног феминизма стоји погнутих глава побожно као у цркви. Поштовање заслужују ретки појединци који имају знања и храбрости да се успротиве лезбофеминистичкој диктатури.