.jpg)
Често у медијима читамо о случајевима где се говори о правима деце, а посебно се пише о праву детета да при разводу родитеља оно одлучује с којим ће родитељем живети, што је заправо злостављање детета.
Судови који доносе одлуке о самосталном вршењу родитељско права, после развода брачних и ванбрачних заједница, у 96% случајева, самосталним старатељством над децом, дарују мајке. Очеви, углавном, добијају неко време, изражено у неколико часова, колико ће лични односи са децом трајати у току седмице. У брако разводним парницама, за потребе суда, Центри за социјални рад у 99% случајева мишљења су да мајци треба поверити бригу, и старање о деци, што је чиста дискриминација мушких родитељских права, али медији не пишу о томе, нити се баве дискриминацијом мушких родитељских права.
Центри за социјални рад, законом одређени за помоћ породици и надзор над вршењем родитељског права, постали су одељења невладиних феминистичких организација, који на све начине помажу мајкама у законом забрањеној злоупотреби родитељског права. Свако четврто дете,у Србији одраста без оца. Преко 100.000 деце у Србији нема личне односе са својим очевима, због тога што мајке то не допуштају, а надлежне државне институције нескривено толеришу непоштовање судских одлука око времена и начина одржавања личних односа деце и њихових очева. Иако то само формално представља кривично дело у Србији, веома ретко ће надлежна тужилаштва неку мајку гонити због извршења. Али, са друге стране, ревносно ће предузети кривично гоњење очева у случајевима када касне или не плаћају одређену алиментацију. Фаворизовање једног права детета у односу на друга права, нису предвиђена Кон
Недавно се дигла медијска бука око Синише Малог коме су поверена деца на бригу и старање, а да је мајка тиме оштећена.Само код нас може се водити хајка на тако редак случај да се деца поверe оцу на бригу и старање, и ако је у безброј случајева отац бољи избор за децу, а наш систем их дарује мајци по сваку цену. Не улазим у политичко деловање Синише Малог, али ми је драго да је макар један отац дочекао правду, у овом тамном вилајету система и радикалног феминизма.
Како за лист Данас објашњавају правни “стручњаци“, многи очеви желе да добију старатељство над децом да би се осветили супругама или да неби плаћали алиментацију . То је чиста лаж, и дискриминација мушкараца, и мушких родитељских права. Свима је јасно чији су то стручњаци и кога представљају –радиикални феминизам канцер друштва. Очеви воле своју децу, емотивно су везани за децу,као и мајке. Очеви желе да учествују у животима своје деце, да учествују у одрастању деце, да брину о деци и васпитавају . Оваква изјава правних стручњака, није ништа друго до насиље над припадницима мушког пола.
Често се у разним медијским чланцима провлачи штетна теза, увијена у разне приче појединаца, а то је да дете има право и способност одлучивати с којим ће родитељем живети, да има право одбацити једног родитеља ако жели, и да има способности самостално доносити озбиљне животне одлуке. Пракса суда и центра за социјални рад , јесте, да питају дете с којим родитељем жели живети. То је злостављање детета. Стокхолмски синдром.
За ово су одговорне институције система и стручњаци менталног здравља који се овим нису јасно бавили, нити то желе. Надаље, одговорна држава која је, да би скинула одговорност са себе, увела институцију посебног старатеља, који нема довољне компетенције као радник центра за социјални рад , нити зна да разликује вољу детета од најбољег интереса детета , а камоли да препозна изманипулисано дете. Одговорна је држава јер има лош Породични закон, јер га ни таквога није у стању спроводити, јер је деца заправо уопште не занимају, а поготову не деца разведених родитеља. Државу занима зарада од индустрије развода која данас ради промет од више стотина милиона еура , као и пројекти, донације ЕУ које се мере у више милијарди еура.
Конвенција о правима детета одређује да се у судском поступку треба саслушати дете, али након тога, одлуку не доноси дете. Нити је допуштено дете питати с којим родитељем жели живети.
Дете увек у свом животу жели оба родитеља. Ако се од њега тражи да се одлучи за једног, то је за дете велики стрес, довођење детета у сукоб лојалности, и дете дубоко пати, што је злостављање детета. У таквим ситуацијама дете даје социјално прихватљив одговор.
Шта је онда с дететом које је “одлучило“ с којим ће родитељем живети док другог одбацује? То је дете изманипулисано, његов је центар привржености родитељима поремећен, његово је схватање родитељске хијерархије уздрмано и искривњено, оно види родитеље као доброг и лошег, као белог и црног. Са белим је у нездравом савезу, црног одбацује – једнако тако и све чланове његове породице које је до јуче обожавао - то дете сматра да може одлучивати о родитељу уместо обрнуто. То дете носи терет за који није довољно зрело.
Тактике родитеља манипулатора, тј. патогеног родитеља који ће, након што је потпуно пореметио центар привржености детета другом родитељу, радницима центра, суду и свима рећи: “Нека дете одлучи“, “Послушајмо дете“, “ Дете најбоље зна“, “Деца не лажу“, “ Нећемо ваљда присиљавати дете да виђа оца ако не жели“. Страшно је да многи укључени стручњаци, радници центра за социјални рад, судије, тужиоци, полиција, вештаци користе управо тај манипулативни речник.
Ако деца имају такву способност просуђивања у сопственом интересу, зашто постоји забрана продје алкохолних пића и дуванских производа деци, зашто деца не могу дати пристанак на секс с одраслом особом, зашто не могу одлучивати ступити у брак, зашто немају право гласа на изборима, зашто немају права возити аутомобил. Размишљају ли заговорници права детета да одлучи којег ће родитеља одабрати, а којег ће одбацити, треба ли деци допустити да одлучи дали ће конзумирати дроге, напустити школовање након обавезне осмогодишње школе...
Одговор је једноставан: Зато што дете не зна шта је најбоље за њега. Зато што дететова воља и дететов интерес пречесто нису исто. Зато што је одраслима тешко одлучити између своје воље и свог најбољег интереса, а за децу је то готово немогуће. Зато што су у питању деца која имају право не одлучивати, која имају право доносити погрешне одлуке, која имају право желети немогуће или нешто лоше и имају право да их одрасли чувају од доношења одлука.
Родитељи су ти који одлучују о деци. Ако родитељи не могу донети одлуку у најбољем интересу детета – а јасно је да је најбољи интерес детета опсежно време са сваким од родитеља, тј. заједничко старатељство – онда то мора држава. Ако се неки родитељ томе противи држава мора да задужи стручњаке менталног здравља да испитају разлоге и могуће психичке поремећаје тога родитеља који жели дете имати искључиво под својом контролом, због којих жели потпуно избацити другог родитеља из живота детета. Држава мора тога родитеља присилити на термин и мора заштити дете од патогеног родитеља.
Држава, односно центар за социјални рад и суд морају престати са постављањем штетних питања попут: “С ким желиш живети?“ или “ Кога више волиш"... Јер ту се више не ради о старатељству и најбољем интересу детета. Ту се ради о тешком злостављању детета. Срамота је да због неспособности надлежних у центрима за социјални рад и судству да донесу квалитетне одлуке о деци и да осигурају спровођење тих одлука, одговорност за те одлуке пребацују на децу, чиме деци наносе неизмерну и дугорочну штету .
Јасно је да је најбољи интерес детета заједничко старатељство и држава се мора бавити тиме. Држава мора престати са насиљем које врши над децом и породицом. Држава мора престати са дискриминацијом мушких родитељских права. Држава мора престати са дискриминацијом, и насиљем које врши над мушкарцима.
Бујић Горан, испред новосадске групе грађана „ПРАВДА ЗА ТАТЕ – И ТАТА ЈЕ РОДИТЕЉ“.
Коментари
Постави коментар