ВЛАДИСЛАВ ЂОРЂЕВИЋ: „ZBOGOM PAMETI!” ДА, АЛИ ЧИЈЕ? ИСУС, ПРОСТИТУТКА И „МАНИЈАК ИЗ ТРАМВАЈА”

У суботу – 27. октобра – окачио сам објаву „’Монструм’ из трамваја”. Његова поента је једноставна: не треба претеривати у осуђивању, ако се не знају све околности догађаја. Тек када се знају све чињенице може се судити поштено и праведно. Штавише, так када знамо узроке и разлоге неког непочинства можемо се надати да ћемо га оклонити. Чинило ми се да ту не може бити ништа спорно. Мислио сам да би сваки моралан и разуман човак тако размишљао. Али авај!

Отишао сам на Београдски сајам књига и када сам синоћ сео за компјутер затекла ме је порука мог пријатеља Дејана Павловића: „Vladislav je sve ovo sa smeškom na licu propratio i nigde nije ostavio ni jedan komentar niti pokušao da zaustavi ovu sramotu..”

Хвала Дејану Павловићу на овом коментару, јер он савршено потврђује поенту поста, а то је да људи суде о нечему што нимало не познају. Суде на основу претпоставки, а не проверених чињеница. Дејан је судио о мојим поступцима не знајући да сам за викенд – у суботу и недељу – одсуствовао са ове мреже, па да стога нисам ни могао да било шта пропратим „sa smeškom” или без њега, нити да оставим било какав „komentar”, нита да зауставим било какву „sramotu” или било шта друго. Човек претпоставља да је нешто што није. Суди о нечему што не познаје. Па да моји клевници не би судили о нечему што не знају да им мало помогнем.

Прво. Одрасто сам у екстремно религизоном дому – толико екстремном да то мало ко може и да поими. У њему се стално дискутовало о моралу. Главна тема наших кућних разговора била је како да се спречи насиље. Мислим да ће за многе моје читаоце бити права еурека када буду сазнали да су ми родитељи бранили да гледам филмове у биоскопу (јер често приказују насиље), да пијем аклохолна пића (јер могу довести до насиља), да идем не фудбалске утакмице (јер може доћи до насиља), да идем на рок концерте (јер може доћи до насиља) и да чак читам стрипове (јер често описују насиље). Мислим да нема дечака на свету који је васпитан тако викторијански ригорозно као ја. Дакле, ако је неко на свету васпитан да избегава насиље, онда сам то ја. Стога је мени непојмљиво да било ко насиље чини и оправдава га.

Друго. Не само да сам путитански строго васпитан, него сам такав и по природи. Нисам робусан него питом и нежан. Стога нећете наћи девојку која ће Вам рећи да сам је непристојно и погледао, а камоли додирнуо. Зато су напади на мене праве готеске.

Треће. Баш зато сто сам васпитан калуђерски строго и што сам такав по природи осуђујем свако насиље. И од сваког. Ту су небитни: пол, доб, раса, националност, држављанство, професија, вероисповест, брачни статус, политичко опредељење и страначка припадност. Стога је небитно да ли је насилник имигрант или не, Србин или не, члан СНС-а или не, дете или не, двојка или не. СВАКО и СВАЧИЈЕ НАСИЉЕ ОСУЂУЈЕМ. Капитаре? О.К. Идемо даље.

Четврто. И баш зато што осуђујем свако насиље, осуђујем покушаје да се његови узроци и разлози прикрију, а то се чини парцијалним и необјективним увидом. Да би се праведно судило о некој појави и да би се она, ако је зла, могла уклонити мора се знати оно што јој је претходило, оно што је довело до ње. Како је дошло до дога што се збило? Зашто? Са којим мотивима је неко нешто урадио? Ништа то у овом случају не знамо. Остављени смо у уверењу да је насилно понашање овог „манијака из трамваја” плод недокучивих мисериозних сила. Његово понашање треба да одгонетне Артур Кларк, а не ми обични људи.

Пето. За мене је врховни узор моралног просуђивања Господ Исус Христос. Када су пред њега довели прељубницу он није сангвинички вриснуо „Курва! Убијте је! Каменујте је” Није се драо к’о опарен, него се хладнокрвно сагнуо и нешто писао по прашини. Тужитеље је игнорисао. Остао је хлад к’о шприцер. Правдољубиви инквизитори су у рукама држали каменице и били спремени да их баце. Али Исус их је „кулирао”. За разлику од њих, он је био истински моралан и правдољубив.

Исус није амнестирао блудницу, јер је одобравао блудништво. Он је био строги противник сваког блуда, па и њеног. Ипак, ту жену није осудио зато што је познавао околности које су утицале да се она тиме бави. Он је био прозорљив и знао за животну ситуацију, која је довела до тога да она буде проститутка. Ништа о тим околностима нису хтели да знају њени тужитељи. О узроцима лошег понашања не желе да знају ни наше данашње феминисткиње. Оне отворено траже да се не откривају узроци насиља. Оне траже да се јавност понаша као фарисеји, а не као Исус.

На крају су ови чувари јавног реда и морала испустили камење из руку и отишли кућама. Како каже Свето писмо, били су „покајани будући од своје савјести” (Јеванђеље по Јовану 8,9). Жена је спасена. Неки сматрају да је то била Света Марија Магдалина. Можда јесте, а можда и није. Није ни битно. Битно је да се покајала и променила живот.

Да ли ће се „монструм из трамваја” покајати? Можда хоће, а можда и неће. То не знам, као што то нико не зна. Али знам да Исус није блудници рекао: „Знаш, супер је то што радиш! Иди и настави да се проституишеш! То је права ствар!” Наравно да није. Заправо, рекао јој је управо супротно: „Иди, и отселе више не гријеши” (Јеванђеље по Јовану 8,11). За оне које не знају догађај препоручујем да га почитају у целости.

Дабоме да је Исус увек, свуда и код свих осуђивао грех, па и блуд, али је гледао да нађе његове узроке и разлоге, како би се могао оклонити. Он се истински бринуо за људе и њихово добро. Био је истински бранилац морала.

Ни ја не кажем том дрипцу: „Супер је то што си урадио. Иди по трамвајима и спопадај девојчице!” Наравно да се грозим и саме помисли на тако нешто. Али ја – као и Исус – не желим да о неком судим не знајући околности у којима се налази. Нисам прозорљив као Исус Христос, али знам да се сваки проблем може решити само ако се знају његови узроци и мотиви.

Баш зато што не знам целу ситуацију устручавам се да преламам преко колена. Будаласто је овог јадника називати готеским изразама („monstrum”, „manijak”, „pedofil”). Још је мање смислено његов акт назвати – као то брзоплето чини Дејан – „čerečenje devojke”. Човек не зна шта је право черечење. Још је бесмисленије моју објаву назвати „odvratnom”. Такво изражавање знак је интелектуалне незграђености и емотивене лабилости. Човек је пукао са живцима. Треба да стане на лопту, мућне главом и схвати шта сам заправо написао.

P.S. Таман сам мислио да сам све рекао на ту тему када сам прочитао Блицов извештај о њему. По њему, „манијак из трамваја” је ускоро после тог „čerečenja devojke” украо један бурек из пекаре. То не раде „pedofili”, ни „monstumi”, него гладни – они који су очајни. Није се много трудио да побегне. Крађа бурека не захтева бег у Чиле. И док је јео тај бурек (ко зна колико дуго није јео) наставио је да „priča sam sa sobom”. Један човек тврди да „ga komšije ne poznaju baš dobro” и да „u stanu u prizеmlju živi sam”. Други је тужну судбину надопунио примедбом да је bio „na posmatranju u Psihijatrijskoj bolnici Laza Lazarević”. Хвала Блицу који је све то објавио. Тиме је умногоме објаснио „мистерију” тог „монструма”. Господо морализаторски сератори и говнари! Особа које краде бурек, прича сама са собом, живи сама, коју комшије не знају добро и која је била на психијатрији или има психичких проблема, или емотивних, или социјалних, или економских или свих заједно! Тачно сам тако и претпостављао! Уравнотежен човек се не понаша тако. Од коментаторке Биљане Колар Ераковић сам сазнао да је одрстао сâм без родитеља. Он цео живот живи а да не зна шта је мајчин загрљај, ни очева подршка. Могуће да је дете рођено у „једнородиљској породици”. То је већ трагедија, а још је горе то што му се мајка рано упокојила. Остао је сироче. Младић одавно, можда никада, није чуо неку лепу, топлу реч. Сигурно нема ни жену, ни девојку, ни децу. Нема вероватно ни посао, ни новца. Можда нема ни струју, ни грејање у стану. Можда је због свега тога неуротичан, апатичан, депресиван или чак психотичан. Можда му се у глави роје самоубичке мисли. Можда има неки псхички поремећај. Можда. Нисам стручњак за психијатрију, али знам да ја вероватно не бих био ни жив да имам тако горку судбину. Добро да је уопште жив. Дакле, овом „манијаку”, „монстуму” и „педофлу” пре треба псхијатријско лечење, социјална помоћ, сталан посао, топла људска реч, разумевање и подршка, него неодмерена негативна етикетирња оних који живе у топлим собама са породицама и у материјалном конфору.

То је написала и једна добра жена, Биљана Колар Ераковић (понедељак, 29. октобра, 11:20): „I ja kada sam pročitala izjave njegovih poznanika isto mislim da mu je odavno trebala pomoć i lečenje.” Дабоме. Драго ми је да је то написала једна жена. Жена је схватила дубину и тежину проблема. Уместо сиктања и фрктања, жена хоће да помогне.

Дакле, није моја објава „odvratna”, него је одвратно управо то олако и безосећајно осуђење без да се познају све животне околности. Сада их мало боље знамо и ствари постају јасније. Насиље не оправдавам, него покушава да разумем његове узроке, како би се могли отклонити. Без разумевања проблема он се не може решити.

И још нешто. Истински морални монстуми су они који суде без да ишта знају о чему пишу. Тако је извесна Агнеза Калуђерски из групе Дејана Павловића написала: „Nisam videla te komentare” (недеља 28. октобра, 8:52). Дакле, жена која није видела моју објаву и коментаре испод ње усудила се да примети: „Zli su svi koji nju osuđuju.” А ко то њу осуђује?! Да је прочитала моју објаву и коментаре испод ње видела би да нико девојку не осуђује. Напротив, мени је жао што јој се то дегодило и баш зато желим да знам узрок таквом понашању, како би се могло предупредити. Истински зли су они који – попут фарисеја из Исусовог доба или Агнезе из нашег – суде о нечему што не познају. На срећу, после додатног објашњења жена је схватила да је погрешила и извинула се („Oprostite mi”, понедељак, 29. октобра, 9:59). То би требало да уради и Дејан који је најодговорнији за дезинфомисање људи.

Јавила се још једна заведена у групи Дејана Павловића, Невена Вртулек, која је споменула неко „vređanje napadnutog deteta” (недеља, 28. октобра, 14:55). Човек мора бити прави глупан, па у мојој објави и коментаримa испод ње препознати било какво „vređanje napаdnutog deteta”. Ја не само да не вређам „napadnuto dete”, него ми је ње жао и баш зато желим да знам узроке тог немилог инцидента, како се он не би понављао. За све те спиноване коментаре крив је Дејан који је чланове своје групе потпуно обмануо. Надам се да ће се и он опаметити и схватити да је његов закључни коментар „Zbogom pameti!” један школски de te fabula narratur.