PRAVDA ZA TATE

  Развод брака је изразито стресно искуство које од оба родитеља захтева прилагођавање на потпуно нове околности у погледу њиховог родитељства. Неки родитељи упркос интензивним емотивним реакцијама и сукобима током процеса развода и после њега успевају да својој деци пруже адекватну емотивну размену и да их заштите од међусобних супружничких сукоба.  Извор:  Crowdwellness.com Међутим, нажалост, често се дешава да родитељи немају такве личне капацитете и у сукобу и борби против бившег супружника дете се нађе као оружје за тај рат. Један од начина на који родитељ злоупотребљава свој однос са дететом, најчешће мислећи да чини заправо добру ствар, јесте окретање детета против другог родитеља. Синдром отуђења од родитеља је први пут у стручној литератури описао и дефинисао психијатар Ричард А. Гарднер. „Ради се о систематском настојању једног родитеља да дистанцира дете од другог родитеља, ангажујући га у процесу уништавања афективних и породичних веза које су некад постојале....

Дете које је изложено алијенацији је жртва психолошког насиља, о томе смо много говорили. Дете најчешће тога није свесно али су последице по његово формирање личности тешке и често неповратно лоше. Родитељ који трпи алијенацију је исто жртва насиља. О томе ћемо сада пар речи. Двосмислени/амбигуитетни губитак (Паулинне Босс, 1999.) је ситуација када се особа носи са губитком који није комплетан и када не постоји могућност да се циклус туговања заврши. Алијенација је облик двосмисленог губитка по таргетираног родитеља. Таргетирани родитељ је често остављен да трпи губитак једног или више деце. Неки родитељи ће у процесу алијенације изгубити не само емотивну везу са својим дететом већ и сваки физички контакт са њим. Таргетирани родитељ живи у дугогодишњој забринутости и несигурности каква је уопште будућност његовог односа са дететом и тиме тај губитак није могуће психолошки прорадити и преболети. Није могуће преболети живо дете, одустати од наде да ће се једног дана тај однос успоставити...

У новинарству постоји златно правило: извештај треба да садржи одговоре на пет питања: Ко? Када? Где? Како? И зашто? Савремено феминистичко новинарство се еклатантно огрешује о то златно правило. Ту се по правилу изоставља одговор на питање: зашто? Кад чујемо да је нека жена убијена не чујемо који су разлози, поводи, узроци и мотиви тог убиства. Жена је убијена. Зашто? Није битно. Које су околности довеле до тога? Није битно. Жена је доживела „породично насиље”. Зашто? Није битно. Свесно су изврштаји лажни, искривљени или недоречни. То ислуструје и интервју којег је дао Џордан Питерсон (Jordan B Peterson) британској новинарки Кети Њуман (Kathy Newman). Када је Кети рекла да жене у просеку мање зарађују, Џордан је смирено приметио: „Постоје разлози за то” („There are reasons for it”). Кети је додала: „Нису битни разлози зашто мање зарађују. Битно је да мање зарађују.” За њу – као и остале феминисткиње – јако је битно то да јавност не зна разлоге зашто жене мање зарађују, јер тако ствара...

Радикални феминизaм није данас усамљено мишљење неколико појединаца („појединки”), већ део владајуће државне идеологије и политике. Влада Републике Србије је 13. фебруара 2009. године усвојила „Националну стратегију за побољшање положаја жена и унапређивање родне равноправности (2009-2015)”. Спровођење те „Националне стратегије” врше многа државна тела: „Управа за родну равноправност” Министарства рада и социјалне политике Републике Србије, „Одбор за равноправност полова” Скупштине Републике Србије, „Савет за равноправност полова” Владе Републике Србије, Републички „заштитник грађана”, „Секретаријат за рад, запошљавање и равноправност полова” АП Војводине, „Одбор за равноправност полова” Скупштине АП Војводине, „Завод за равноправност полова” АП Војводине, Покрајински „омбудсман” и тела за „родну равноправност” при општинама. Њу подупиру и многе међународне оргнизације, као што је нпр. Развојни фонд Организације Уједињених нација за жене (UN Development Fund for Women, UNIFEM). Ту поли...