PRAVDA ZA TATE

  Дисцретес аппаренцес, Јеан-Марие Франциус Идеологија радикалног феминизма зајахала је све наше институције, па и институције културе, а у њих спадају и позоришта. Једно од њих је новосадско Позориште младих (Игњата Павласа 4). Оно је било једно од многих које су уприличиле представу „Веселе девојке”. Девојке се веселе и забављају махом женски аудиторијум. Све је то лепо, али очигледно постоји идеолошки подтекст. У нашим позориштима се даје и комедија „Како и зашто убити мужа?” Наслов и плакат на којем жена дави мужа је мизандијска провокација. Све је то дозвољено, јер је то комедија. Додуше није дозовљена мизогина провокација, јер то не би била комедија него злочин. У сличну категорију провокација спада и комедија „Брак мрак”. Све су то рефлекси „уметничког” феминизма. Феминизам царује и у другим установама културе.

Камила Паља   ФОТОГРАФИЈА:  МИЦХАЕЛ ЛИОНСТАР Американка италијанског порекла Камила Паља (Cammile Paglia, 1947) и ја смо идеолошки антиподи. Она заступа не само либерализам, него и либертинизам, а ја конзервативизам и пуританизам. Али обоје презиремо савремени феминизам. У књизи „Секс, уметност и америчка култура” (Zepter Book World, Београд, 2002) Камила Паља запажа: „Постоје полне разлике које су засноване на биологији. Академски феминизам је изгубљен у магли социјалног конструкционизма. Он верује у то да смо ми у потпуности производ свог окружења. Ту идеју је смислио Русо. Није био у праву. Охрабрене глупавом француском теоријом језика, академске феминисткиње стално понављају једна другој празне слогане. Њихово виђење секса наивно је и пуно афектације. Препустити секс феминисткињама исто је што и дати пса на чување човеку који препарира животиње” (стр. 71). Камила Паља је у праву. Дабоме да су полне разлике засноване на биологији. Култура те полне разлике може да истакне ил...

Др Милу Алечковић је нeдавно интервјуисао Дејан Лучић. Њему је рекла да је Андерс Брејвик после масакра којег је починио плакао на месту где су га као дете отеле раднице центра за социјални рад – Барневернет. Дакле, овај масовни убица носи неке тешке труме из детињства. Сама др Мила Алечковић је тужила једну радницу центра за социјални рад и спор добила. Ни она нема лепа искуства са том установом. Недавно је млада жена Евица Уметић извршила самоубиство, а пре тога је била у центру за социјални рад у Сремској Митровици. И она вуче неке трауме из своје породица, а можда и из те установе. Масовни убица Коста Кецмановић је дете разведених родитеља. Можда је и он трауматизван искуством развода својих родитеља. Можда је лошој ситуацији допринео и центар за социјални рад. Колико сам обавештен, он је рекао да је масовно убиство починио да би се осветио својој мајци и другим мајкама. Мржња према мајкама („мизоматрија”) је нека подврста мизогиније. Можда је та мизогинија разлог зашто је пуцао ма...

Јуче је малолетни Коста Кецмановић убио и ранио неколико особа. Јавност се узбудила. Сви су почели да траже кривца. Један „ескперт” за насиље је брзо пронашао кривца: то је Кристијан Голубовић, бивши криминалац. По њему, деца опонашају моделе које гледају. Али аргумент је натегнут. Деца могу гледати ма кога, али не значи да ће ту особу нужно имитирати. Дакле, то је аргумент мутивода – оних који праве узроке проблема скривају турајући лажне. Други су окривили учеснике ријалити програма. И тај аргумент је натегнут. То што неко гледа насилнике у том програму не значи да ће се и сâм тако понашати. Много гледају те програме, али не малтретирају друге, а поготово их не убијају. Трећи су окривили америчку филмску индустрију. Али то што се насиље често приказује у америчким фимовима не значи да су они који их гледају насилници. Неки воле да гледају криминалистичке, акционе и хорор филмове, али то не значи да су насилници. Директно повезивање насилног понашања и филма није умесно. Неки гледају ...

Четрнаестогодишњи Коста Кецмановић убио и ранио неколико особа у ОШ „Владислав Рибникар” у Београду. Догађај је наишао на велику осуду јавност. С правом. Убиство је тешки грех пред Богом и злочин пред друштвом. Али, по мени, трагедија се могла избећи да су на време кажњени они који су тог дечака малтретирали. Дакле, прави узрок трагедије је избацивање казне као педагошког средства. Без казне спирала насиља се убрзава и некад добије контуре праве катастрофе. Насиље у школама није ново. Увек је постојало, али је у последње време добило на убрзању. Једна девојчица је ударила наставника физике киком. Није кажњена него су је феминистички медији још прогласили „жртвом”. Тој замени тезе помогле су и школска „педагошкиња” и „психолошкиња”. Колико знам, мала насилница није кажњена. Један младић је наставници енглескег измакaо столицу. Ни он није кажњен, бар не озбиљно. Убица Коста Кецмановић ће сигурно бити кажњен. Tако и треба. Али требалао би казнити и ученике који су га малтретирали и тако м...

 25. априла, је Светски дан борбе против отуђења од родитеља. Господин Атанас Илиев, универзитетски професор на ФЕИТ у Скопљу, прича нам своју тужну причу о вишедеценијске борбе против отуђења од своје ћерке Лилке. Борба за Лилку траје од дана када ју је мајка извела ван граница Македоније и никад више није је вратила. Процедура у случају међународне отмице детета је преко Хашке конвенције која предвиђа механизме који дете одмах враћају у земљу из које је одведено. Али Лилка се није вратила кући 12 година.   Туга, чежња, бол и неправда су узели свој данак. Проф. Атанас Илиев је изгубио здравље.... Овај вапај бола је и вапај за правдом свих родитеља који су неправедно и бестидно отуђени од своје деце. Отуђење је тежак облик породичног насиља у коме, желећи да се нанесе бол једног од родитеља, заправо највише и најтеже се повређује дете. Извор: https://www.youtube.com/watch?v=su_1Ay5ZlZ8&t=4s