Nevidljivi građani: Zašto je otac u procesu razvoda najdiskriminisanija figura našeg društva?

 

U savremenim demokratskim društvima često govorimo o zaštiti manjina i borbi protiv diskriminacije. Međutim, postoji jedna grupa ljudi čija se prava sistematski gaze uz blagoslov države – očevi u procesu razvoda.

Možda zvuči radikalno, ali istina je jasna: u konfliktnim razvodima, očevi su danas najobespravljenija grupa građana. Što je još tragičnije, ta diskriminacija ne dolazi od pojedinaca, već od samih institucija koje su plaćene da štite porodicu – Centara za socijalni rad, sudova, tužilaštva i policije.

Centar za socijalni rad: Ideologija ispred zakona

Institucija Centra za socijalni rad postala je mesto gde se roditeljstvo ne meri ljubavlju i posvećenošću, već polom. Često prožeti ideologijama koje muškarca unapred vide kao „sekundarnog“ roditelja, ovi centri očevima daju prava samo na papiru.

U praksi, otac se tretira kao građanin drugog reda. Ako ćuti i plaća, sistem ga toleriše. Ako zatraži ravnopravno starateljstvo, postaje meta. Brojni su očevi koji svedoče o šikaniranju, ponižavanju i lažnim optužbama za nasilje koje se koriste kao alat da bi se otac potpuno eliminisao iz detetovog života.

Statistika koja otkriva sistemsku nepravdu

Brojke ne lažu, ali način na koji se do njih dolazi je poražavajući. Zvanični podaci pokazuju da oko 96% dece nakon razvoda živi sa majkama, a samo 4% sa očevima. Da li su majke zaista 24 puta bolji roditelji? Ne.

Kada su oba roditelja zdrava, funkcionalna i žele da brinu o detetu, Centar za socijalni rad u više od 99% slučajeva piše preporuku sudu da dete pripadne majci. Manje od 1% očeva dobije takvu preporuku.

Onih 4% dece koja završe kod očeva najčešće su tamo jer je majka preminula, napustila porodicu ili je zbog teških bolesti sprečena da brine o deci. Čak i u slučajevima gde majka ima istoriju zavisnosti ili nasilja, sistem ulaže nadljudske napore da je „privoli“ da traži starateljstvo, samo da dete ne bi pripalo ocu.

Mehanizam obmane: Kako se „frizira“ istina?

Najopasniji deo procesa je sastavljanje preporuke sudu. U Centru za socijalni rad se redovno dešava sledeće:

• Friziranje zapisnika: Izjave oca se u izveštaju izvrću. Ako otac kaže da popije piće sa prijateljima jednom mesečno, u zapisniku će pisati da je „sklon alkoholu“.
• Selektivno slepilo: Problemi majke – bilo da je reč o psihičkoj nestabilnosti, agresiji ili zanemarivanju – često se potpuno izostavljaju iz zvanične preporuke.
• Pretpostavka krivice: Žene su po definiciji „dobre majke“, dok očevi moraju nadljudskim naporima da dokazuju svoju podobnost, boreći se protiv laži koje je sistem već ozvaničio.

Dete kao oružje, otac kao bankomat

Ovaj teror nad očevima nije samo pravni problem; to je ljudska tragedija. Deca se koriste kao oružje za ucenu, a od očeva se očekuje da budu samo „bankomati“ – da uredno plaćaju alimentaciju dok im se godinama onemogućava da vide svoje dete, da ga okupaju, uspavaju ili odvedu u školu.

Vreme je da kao društvo postavimo pitanje: Dokle ćemo žmuriti na organizovanu diskriminaciju očeva? Detetu su potrebna oba roditelja, a sistem koji to onemogućava nije ništa drugo do saučesnik u uništavanju generacija koje dolaze.