"Nevidljivih 90.000: Zašto Srbija ignoriše samohrane očeve?"

 

Više od statistike: Pravda za tate i borba za ravnopravno roditeljstvo

Dok se u javnosti termin "samohrani roditelj" gotovo automatski poistovećuje sa majkama, zvanični podaci za 2026. godinu donose otrežnjujuću istinu. U Srbiji danas živi blizu 90.000 samohranih očeva. To nije samo broj – to je 90.000 porodica u kojima očevi nose punu odgovornost, ljubav i brigu o svojoj deci, često se boreći sa vetrenjačama sistema koji ih i dalje posmatra kao "pomoćne" roditelje.

Zid ćutanja i stereotipa 

Statistika Republičkog zavoda za statistiku pokazuje da očevi čine oko 22% svih jednoroditeljskih porodica. Ipak, kada uđete u institucije, taj procenat kao da nestaje. Sudska praksa i dalje u oko 96% slučajeva decu po automatizmu poverava majkama, dok se očevi za svoje pravo na roditeljstvo često moraju boriti godinama, kroz iscrpljujuće procese.

Dok zvanična statistika za 2026. godinu beleži blizu 90.000 samohranih očeva u Srbiji, iza ove brojke krije se duboka sistemska nepravda. Na prvi pogled, moglo bi se pomisliti da se sudska praksa menja. Istina je, nažalost, potpuno drugačija.

Očevi kao "rezervni roditelji" 

Analiza pokreta "Pravda za tate" ukazuje na poražavajuću činjenicu: većina ovih 90.000 očeva nisu postali staratelji zato što je sistem u postupku razvoda prepoznao njihovu važnost za dete. Oni su staratelji postali uglavnom u ekstremnim ili tragičnim okolnostima – usled smrti supruge, njene hospitalizacije zbog teških bolesti, izdržavanja zatvorske kazne ili potpunog napuštanja porodice.

Mnogi od njih su dobili decu tek nakon višegodišnje borbe, dokazujući nasilje ili teško zanemarivanje od strane majke. Dakle, otac u Srbiji dobija starateljstvo tek kada sistem više nema nijednu drugu opciju.

 Gde prestaje zakon, a počinje manipulacija?

"Zakon kaže jedno, praksa radi drugo, a deca plaćaju cenu. Kada dete jasno i glasno kaže: 'Želim da živim sa ocem', sistem odjednom postane gluv. Tada se vade psihološki udžbenici, vrši se pritisak, a dečja volja se tretira kao prolazni hir.

Međutim, onog momenta kada to isto dete, pod uticajem otuđenja, izgovori: 'Ne želim da vidim oca', ti isti stručnjaci postaju 'veliki legalisti'. Odjednom je reč deteta svetinja. Odjednom se kriju iza dečjih suza koje su sami isprovocirali. To nisu dvostruki aršini – to je institucionalno nasilje nad očinstvom."

Šta brojke zapravo govore? 

Iako je broj samohranih očeva u porastu (skoro 18% u poslednjoj deceniji), podrška države ostaje nepromenjena. Samohrani očevi se suočavaju sa dvostrukim teretom:

1. Ekonomskim: Usklađivanje posla i podizanja deteta bez podrške partnera.
2. Socijalnim: Društvena stigma koja sumnja u sposobnost muškarca da bude primarni negovatelj.

Naš cilj: Ravnopravnost, a ne privilegija 

Pokret "Pravda za tate" ne traži oduzimanje prava majkama, već prepoznavanje uloge oca kao ravnopravnog stuba porodice. Podatak o 90.000 očeva koji sami podižu decu je dokaz da su očevi i sposobni i voljni da budu tu za svoju decu.

Vreme je da zakoni i praksa Centara za socijalni rad i pravosudnih organa prate realnost na terenu. Dete ima pravo na oba roditelja, a 90.000 očeva u Srbiji zaslužuje da prestanu da budu nevidljivi.

 

Šta traži "Pravda za tate"? 

Statistika od 90.000 očeva je dokaz da su muškarci u Srbiji i te kako sposobni, voljni i posvećeni samostalnom podizanju dece. Ako otac može biti idealan roditelj u slučaju tragedije, zašto mu se to pravo uskraćuje u postupku razvoda?

Tražimo:

1.      Kraj automatizma: Da se prestane sa praksom poveravanja dece majkama "po navici".

2.      Poštovanje zakona: Da Ustavom zagarantovana ravnopravnost ne bude samo mrtvo slovo na papiru. Da se konačno stane na put otuđivanju dece od očeva.

3.      Ravnopravno roditeljstvo: Da otac bude roditelj od prvog dana razvoda, a ne samo kada majka to više fizički ne može da bude.

Srbija ne sme da čeka tragediju da bi ocu priznala njegovo pravo i detetu njegovu potrebu.