Његов раскопчани бели мантил ми је био у страшној супротности са оним што је говорио. Ваљда тај бели мантил значи да некоме помажеш, да се трудиш да му буде боље а он је баш радио супротно. Сваком својом речју је чинио да тонем и да ми се врти у глави и да се све губи у некој измаглици. Ужасно ми је сметао тај његов бели мантил, баш тако раскопчан и згужван на реверима и рукавима али сам стално враћао себе на то да је он лекар, психијатар и да је ово његово радно место, клиника нека, и да је он сада сасвим случајно неко ко уништава животе а не спашава их. Сада је он сасвим случајно судски вештак и ја сам ко зна како доспео преко пута њега и мој је живот у његовим рукама. И мој и сви наши животи.
Имате троје деце - рекао ми је. Да - одговорио сам. И нисте их виђали од развода? Колико је прошло, две године? Да - опет сам рекао.
Ех, знате како, то су много компликоване ствари. Сад да се Ви ту нешто натежете са бившом женом, то је прилично узалуд. Деца су код мајке, није њима тако лоше тамо, мајка је мајка. Виђам ја стално те проблеме, верујте ми, нисте Ви једини.
Ћутао сам. Дубоко сам веровао да ће он бити неко ко ће рећи нешто друго. И дубоко сам тонуо негде где и не знам да је могуће, да постоји толика дубина у мени.
Рећи ћу Вам нешто - наставио је, Ви сте један нормалан, психички здрав човек, то се одмах види. И претпрели сте неправду, то је сигурно, то што су Вам раније написали у извештајима да сте нестабилни и дистанцирани. То је грешка, неправда према Вама. Ја Вам сада могу обећати да ћемо ми у овом извештају то исправити, ту неправду, свакако ћемо написати да сте стабилни и нормални, што и јесте. То ћемо свакако потврдити, за то не брините.
И даље сам ћутао и гледао нетремице у њега а он је узвраћао помало, бацајући незаинтересован поглед према мени, онако самоуверено машући руком у којој му је оловка.
Али знате, то са децом, она су се већ навикла да Вас не виђају и било би сад потресно по њих да то мењају. Боље је да остане тако како је. Порашће они, ево најстарији већ има - колико? 14 година?
Грло ми се осушило. Када сам проговорио то није био мој глас, то је било неко напукло полустењање.
Али шта ћемо са отуђењем? Требало би да то процените, тако пише у налогу суда.
Отуђењем?
Погледао ме је зачуђено, и био сам сигуран да није ни прочитао шта пише у налогу суда.
Отуђење - поновио је. Мислите оно код Маркса, отуђење од људи?
Сада му је поглед некако заискрио као да покушава да се присети о чему је овде реч.
Не, мислим на родитељско отуђење.
Аааааа, то. Да.
И направио је кратку паузу па наставио. - Нема ту никаквог отуђења, деца само неће код вас јер Вас не виђају, све је то нормално. Никаквог ту отуђења нема, маните се тих празних прича.
Него… А онда се шеретски насмејао, скоро па да ми је и намигнуо.
Ви сте један згодан и млад мушкарац, цео живот је још пред Вама. Треба да идете даље, биће још жена и биће још деце.
Је л’ имате Ви неки проблем да сада будете са другом женом, и у сексуалном смислу, да се нашалим мушки - па је опет скоро намигнуо - знате на шта мислим, да имате секс са другом женом?
Не, немам такав проблем - одговорио сам потпуно затечен обртом ситуације.
Е, то био био проблем да га имате! Овако је све у реду, можете Ви даље својим путем. А ово, ово треба да буде једно затворено поглавље. Деца ће Вам порасти и схватиће све и биће на крају све ок.
Не треба Вам ово натезање, то Вас само трује у животу а није добро ни по децу.
Затворите то поглавље - поновио је још једном, као да је открио решење.
Изашао сам на улицу и нисам знао куда да кренем. Ни којом улицом ни куда сам са собом. Из новчаника су ме неиздрживо пекле фотографије моје деце.
Из збрике прича
"Три боје несреће - сива, црна и бела"
Ана Рајковић, психолог и психотерапеут
Коментари
Постави коментар
Pravila komentarisanja na blogu "Pravda za tate":
Dobrodošli u prostor za diskusiju. Da bismo održali nivo dostojanstva i pravne sigurnosti, molimo vas da se pridržavate sledećih pravila:
Moderacija: Svaki komentar se pregleda pre objavljivanja. Vaša poruka neće biti vidljiva odmah, već tek nakon odobrenja administratora.
Pristojnost: Strogo je zabranjeno vređanje, psovke, govor mržnje i omalovažavanje bilo koga po bilo kom osnovu. Fokusirajte se na argumente, a ne na ličnosti.
Privatnost: Nemojte objavljivati puna imena dece, privatne brojeve telefona ili adrese. Takvi komentari će biti obrisani ili izmenjeni radi zaštite privatnosti.
Pravna odgovornost: Svaki korisnik snosi ličnu odgovornost za sadržaj svog komentara. Ovaj blog je prostor za razmenu iskustava i borbu za prava, a ne poligon za lične obračune.
Dokazi: Ukoliko iznosite specifične optužbe, trudite se da budu potkrepljene činjenicama.
Hvala vam što svojom kulturom dijaloga doprinosite našoj zajedničkoj borbi za roditeljsku ravnopravnost!