Адвокат Милина Дорић: КАДА НЕМАЈКА ЗЛОСТАВЉА СВОЈЕ ДЕТЕ А ЦЕНТАР ЗА СОЦИЈАЛНИ РАД ЋУТАЈУЋИ НА ТО ШИКАНИРА БРИЖНОГ ОЦА

Пред вама је слика из ургентног центра дечје болнице, уместо да су отац и дете провели лепо дан, они су морали да иду у ургентни центар због повреда које дете већ месецима у назад трпи!

Као адвокат дошла сам да видим дете које је сваки пут у све већим и већим повредама и које виђа свог тату свега 16 сати недељено. Отац је због неколико лажних пријава о насиљу, које се није десило, принуђен да све снима и фотографише како му неко не би напаковао још једну лажну пријаву али та лажна пријава док се не докаже да је лажна други родитељ у овом случају (не)мајка, врло вредно ради на отуђивању детета.

Дете крај оца има испињено време, оно ужива, међутим изгледа да настрада сваки пут када се врати код (не)мајке којој са одушевљењем препричава лепе тренутке проведене са оцем.

Отац је приметио силне повреде по телу детета пре тога је увиђао и тешка занемаривања детета у погледу хигијене и тешких кожних оједа, центар за социјални рад ниједном није реаговао, напротив у извештају пише да је дете лепо неговано и да нема никаквих промена на кожи. Сва срећа, отац је све сликао и снимао, и водио дете код педијатра, како би се констатовале повреде.

Тужилаштво није реаговало ни на кршење Закона од стране (не)мајке ни од стране (не)радника центра за социјални рад. Напротив, на све могуће начине шиканирају и опструишу оца детета.

Отац је имао леп изграђен однос са дететом, а онда је почео да примећује нагле промене код детета, дете је врло уземирено и одбија све оно што је некада волело, почело је да бежи у ћошак, да се сакрива (вероватно због истраумираности) почиње да плаче пред (не)мајком како би се “опрало” код (не)мајке и како не би показивало радост пред (не)мајком јер се дете у својој бити осећа кривом пред њом ако према оцу покаже љубав, срећу и радост.

Дете се за пар месеци променило а поставља се питање шта би се десило да уопште не виђа свог оца ни толико колико виђа сада.

Мајка тражи да старатељство припадне њој иако нема ни посао ни свој дом, иако се у тој кући дешавају ствари које никако нису у најбољем интересу детета. Отац детета има све то што мајка нема. Па се поставља питање зашто би уопште старатељство над дететом припало мајци а не оцу?!

Дете је оцу долазило са повредама и ожиљцима а онда је и само дете почело да прича да је мама туче, да је мама шута и да је мама гребе.

Постоји све документовано и свакако ће се овде покренути сви како кривичну тако и грађански поступци а све у циљу заштите најбољих интереса детета.

Најважније је да се никада не пропусте кораци у заштити најбољих интереса детета.

Шта и како радити?

 Прво, сваку повреду коју родитељ примети, а која је настала код другог родитеља, потребно је констатовати у лекарском извештају;

 Такође то је потребно и снимити и фотографисати;

 Да би мушкарци избегли лажне пријаве за насиље према бившим женама, потребно је да снимају свако преузимање и свало враћање детета, на видео снимку да се види време и место преузимања и враћања детета.

 Већи проблем од лажног пријављивања насиље над бившом је када бивша лажно пријављује оца за насиље над дететом и то увек буде тако што она оде у ЦЗСР и пријави да је дете рекло то и то,… зато је најбоље да отац крај себе, док је са дететом/децом, увек има бар једног сведока који ће моћи да потврди да се “насиље” није десило. Такође, пожељно је и то време проведено са дететом да се снима.

Све ово је врло фрустрирајуће и прекомликовано јер додатно оптерећује оца да лепо и спокојно проводи време са својим дететом, али неопрез уз суделовање вештог манипулисања центра за социјални рад може бити погубно и по оца и по дете, јер постоји сто начина да отац буде лажно пријављен и за насиље и за сексуално насиље.

И док се не докаже очева невиност, друга страна не губи време, већ отуђује дете од оца, инструишући дете против оца, говорећи да је он лош, да је олош, уз разне уцене, типа: “ако одеш код тате плакаћу,…” а када (не)мајка не преда дете оцу по пресуди и одлуци Суда и када отац покуша да изврши пресуду, то једино може уз асистентицу полиције, а тада (не)мајке користе прилику за нове уцене типа: “видиш да је позвао полицију, он хоће да ме стрпа у затвор”… итд. Процењује се да родитељ отиђивач може за свега три месеца да отиђи дете од другог родитеља, методе су разне, а исход је увек исти, насиље над дететом пре свега психичко насиље али постоји велик број случајева и физичког насиља.

Када дете тако отуђено напуни 12, 13… година (не)радник центра за социјални рад се крије иза дететовиг мишљења и позива се на његово право да има право на мишљење, а када дете напуни 15 година оно већ по Закону има право да своје мишљење изнесе и на Суду и да се то мишљење уважи, међутим мишљење отуђеног детета није аутентично мишљење детета већ је то “мишљење” које му је улио други родитељ – отуђивач, просипајући мржњу према другом родитељу.

Отуђивање детета је насиље према детету а ако је у комбинацији са психофизичким насиљем онда је у питању тешки злочин према деци.

Потребно је да све институције реагују на ово противправно понашање и да адекватно санкционишу оваква понашања.

Биће борба непрестана, а све у сврху заштите најбољих интереса детета.