ВЛАДИСЛАВ ЂОРЂЕВИЋ: О РОДНО ОСЕТЉИВОМ ЈЕЗИКУ НА РТС-У

Извор: Priručnik za upotrebu rodno osetljivog jezika

У четвртак 20. априла 2023 – у ударном термину – од 21 h – на РТС-у емитована је дебата о родно осетљивом језику. На основу ње могу се извести бар десет закључака.

Прво. По мишљењу Бранкице Јанковић, поверенице за заштиту равноправности, тај језик треба да помогне „родној равноправности”. А колико је то тачно види се и по саставу дискутаната: сви дискутанти су жене. Није био позван ниједан мушкарац. Није позван ни др Драган Станић, председник Матице српске, ни др Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика САНУ, а они су представници наших најпозванијих институција да решавају језичку материју. Дакле, није испоштован ни принцип мериторности, а ни саме „родне равноправности”.

Друго. Бранкица Јанковић је истакла да тај језик треба да помогне већој „видљивости” жена. Али „видљивост” жена се не постиже законским одредбама, него друштвеним признањем женских заслуга. Жене ће бити толико „видљиве” колико то радом и знањем заслуже.

Треће. Исидора Бјелаковић, лингвиста, имала је замерке на тај језик. Најпре је истакла да њу студенти зову професорка. То је илустрација чињенице да у српском већ постоје фемининативи и да су одувек постојали. Они су спонтано улазили у језик и ту остајали, ако је за њима било потребе. Дакле, закон је непотребан. Штавише, он је штетан јер је обавезујући: он намеће употребу фемининатива где то није ни потребно, а није чак ни по вољи самих жена на које се односи. Дакле, закон је кршење људског права на слободно изражавање. Он је опресиван и протууставан.

Четврто. Исидора Бјелаковић је истакла и то да тај језик намеће непотребне, рогобатне и неразумљиве паралелизме. Онако како намеће Закон о родној равноправности – који садржи одредбе и о родно осетљивом језику – нико не говори, нити пише. То је и разумљиво јер он крши основно правило језика, а то је комуникативност. Језик служи да се људи разумеју, а не да се не разумеју. Он треба бити такав да се у што мање речи што више каже. Дакле, родно осетљив језик намеће и неразумљивост и неекономичност.

Пето. Исидора Бјелаковић је истакла и то да пре доношења закона нису консултовани ни Матица српска, ни Одбор за стандардизацију. То само илуструје чињницу да је он усвојен хајдучким нападом феминистичких секташица на наше политичке институције.

Шесто. Ивана Димић, књижевник, рекла је да закон долази из енглеског језика, али да је он врло различит од нашег језика. Енглески није „родно осетљив” (нема родове), а наш јесте (има три рода). Чему онда код нас некакав закон о „родно осетљивим језику”?! Он треба онима који говоре енглески, а не нама! Још горе, у енглеском се тај језик зове „родно неутралан језик” („gender neutral language”) и иде да се пониште родне разлике у језику. Наш закон о „родно осетљивом језику” иде да се разлике истакну! Дакле, наше феминисткиње раде управо супротно од онога шта раде феминисткиње које живе на енглеском говорном подручју.

Седмо. Ивана Димић је истакла и то да се у круговима који то промовишу – а имала је у виду феминистичке кругове – врши геноцид над књижевношћу. У име идеологије мењају се неки канонски писци (Вилијам Шекспир, Агата Кристи, Марк Твен итд.). Дакле, на сцени је варварско „брисање културе” („cancel culture”) у име идеологије.

Осмо. Патријарх СПЦ, Порфирије Перић, против је наметања „родно осетљивог језика”, јер савршено добро зна да је идеологија која иза њега стоји антибрачна, антипородична и антицрквена. Није је именовао, а могао је: феминистичка. Он је и против „родне идеологије” – а то је само други назив за ЛГБТ и феминистичку идеологију – јер зна да је она то исто: антибрачна, антипородична и антицрквена. Против ЛГБТ идеологије устали су и Исидора Бјелаковић и Ивана Димић, а бранила ју је само „повереница”.

Девето. Једина заступница законa о „родно осетљивом језику” је особа која са књижевношћу и лингвистиком нема везе. Мотиви Бранкице Јанковић да брани тај закон су идеолошки, па и лични, а не научни. Особе које се разумеју у језик су против њега.

Десето. Родно осетљив језик је део феминистичке ујдурме, а не научних и друштвених потреба. Њега народ неће прихватити, јер је супротан нашој језичкој традицији и самој људској природи.