Отац као брана насиљу: Шта нам открива „Фактор отац“?

Пише: Редакција покрета "Правда за тате"

Док се друштво често бави последицама насиља, ретко се усуђујемо да погледамо у сам корен проблема. Извештај Националне иницијативе за очинство (NFI) под називом „Фактор отац у масовном насиљу“ доноси податке који су алармантни, али и јасни: одсуство оца није само приватни породични проблем, већ питање јавне безбедности.

Статистика која не лаже

Подаци NFI-а из деценија истраживања показују нераскидиву везу између породичне структуре и најтежих облика друштвене патологије:

• 63% младих који изврше самоубиство долази из домова без оца.

• 85% деце са поремећајима у понашању одраста без очевог присуства.

• Преко 70% малолетника у казнено-поправним установама чине деца која су расла без својих очева.

Најстрашнији је податак који повезује масовне пуцњаве и екстремно насиље са „глађу за оцем“ – емоционалном празнином која се код младића често претвара у деструктиван бес према друштву.

Отац – кључ за контролу агресије

Зашто је улога оца толико критична у превенцији насиља? Према NFI-у, отац има специфичну функцију у развоју сина:

• Каналисање снаге: Отац кроз интеракцију учи сина како да овлада својом снагом и агресијом, претварајући је у заштитнички нагон уместо у нападачки.

• Увођење у закон: Отац је први модел ауторитета и граница. Без њега, младић често не развија осећај за друштвене границе и правила.

• Идентитет: Без потврде од оца, дечаци често траже признање у насилним групама, покушавајући да „докажу“ своју мушкост на искривљене начине.

Порука за наше институције

Када центри за социјални рад и судови својом инертношћу или дискриминаторним одлукама спречавају личне односе оца и детета, они не врше само неправду према једном родитељу. Они директно укидају најважнији заштитни фактор који дете има против уласка у свет насиља.

Превенција трагедија не почиње само на судовима или у полицији – она почиње омогућавањем оцу да буде отац. Држава која жели безбедне грађане мора пре свега да штити право детета на оба родитеља.

Које су препоруке NFI за државне органе?

Како би се спречили ови негативни трендови, NFI предлаже:

1. Институционалну подршку очинству: Држава мора активније да промовише важност очева у свим програмима подршке породици.

2. Брзо реаговање: Сваки прекид личних односа мора се третирати као хитна ситуација, јер сваки месец без оца повећава ризик по будућност детета.

3. Едукацију родитеља: Обавезно информисање родитеља о статистичким ризицима којима се деца излажу ако изгубе стабилну везу са једним родитељем.

Од теорије до праксе: Како реформисати наш систем?

Да би препоруке Националне иницијативе за очинство престале да буду само мртво слово на папиру, потребне су корените, структуралне промене у домаћим институцијама. Примена овог модела у нашем систему захтева конкретне кораке на три кључна фронта:

• 1. Снажна институционална подршка уместо маргинализације Држава мора престати да посматра очинство као "секундарно" родитељство. То треба да уоквири кроз увођење бесплатних и обавезних школа родитељства за оба партнера у оквиру домова здравља и саветовалишта за брак и породицу. Очеви морају од првог дана, још током трудноће мајке, бити системски препознати и подржани као равноправни стубови породице.

• 2. Хитно реаговање судова и заустављање административног насиља У породичним споровима време је највећи непријатељ детета. Месеци и године које пролазе кроз судске лавиринте неповратно руше однос детета и оца. Пракса захтева увођење строгих, кратких и фиксних законских рокова за доношење привремених мера о личним односима. Намерно отуђење детета од другог родитеља мора се законски и хитно третирати као кризни догађај и облик емоционалног злостављања.

• 3. Едукација и превенција у Центрима за социјални рад Уместо досадашњег принципа „гашења пожара“ – када је за превенцију већ касно – Центри за социјални рад морају проћи кроз специјализоване, модерне обуке. Кључно је да стручни радници науче да правовремено препознају Синдром отуђења родитеља (PAS) и манипулативно понашање, уместо да својом инертношћу постају саучесници у брисању очева из живота деце.