DOSIJE 2013–2026: Trinaest godina državnog „odvajanja“ dece od očeva

STATUS SLUČAJA: Sistemska diskriminacija i administrativno otuđivanje dece

VREMENSKI OKVIR: 2013. – 2026. godine

KLJUČNI AKTERI: Centri za socijalni rad (CSR), udruženja očeva, diskriminisana deca i roditelji

KLJUČNA STATISTIKA: Svega 4% očeva dobija starateljstvo u konfliktnim razvodima

Ono što je počelo 2013. godine kao očajnički krik nekolicine roditelja protiv surovosti sistema, preraslo je u trinaestogodišnju bitku protiv neprobojnih zidova Centara za socijalni rad (CSR). Dok suva statistika neumoljivo beleži da svega 4% očeva dobija starateljstvo u konfliktnim razvodima, medijski arhivi svedoče o jezivoj istini: ovaj sistem već deceniju i po koristi iste, hladne „šablone“ kako bi decu pretvorio u siročad pored živih očeva.

Ovaj dosije predstavlja hronološki pregled otpora – od uličnih protesta do menjanja zakona.a

Hronologija borbe: Od uličnih protesta do menjanja zakona

2013. — Nulta tačka: Početak otpora

Dok je država uveravala javnost u reformske procese, na ulicama su se pojavili prvi očevi sa potresnim svedočenjima o onome što se slobodno može nazvati „administrativnim otmicama“

Dok je država uveravala javnost u reformske procese, na ulicama su se pojavili prvi očevi sa potresnim svedočenjima o onome što se slobodno može nazvati „administrativnim otmicama“.

• Šablonska rešenja: Već tada je ogoljena opasna praksa – Centri za socijalni rad su, uz asistenciju policije, počeli da sprovode mere „hitnog izmeštanja“ novorođenčadi iz domova pre bilo kakve sudske presude.

• Hraniteljstvo ispred biološke porodice: Umesto da pruži podršku porodici u krizi, sistem je počeo masovno da favorizuje hraniteljske porodice. Očevima je pravo na roditeljstvo praktično suspendovano – bez ikakve dokazane krivice.

Protesti u Nemanjinoj i institucionalno priznanje

2015–2016.

Borba se intenzivirala ispred zgrade Vlade Srbije. Očevi, ali i bake i dede, javno su podigli glas protiv beskonačnih sudskih procesa i činjenice da CSR svesno ignoriše nalaze sudskih veštaka koji negiraju lažne optužbe o zlostavljanju.

Institucionalna potvrda (2016): Pod pritiskom neprestanih protesta, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti zvanično je potvrdila ono što su udruženja godinama tvrdila: Centri za socijalni rad donose mišljenja zasnovana na rodnim predrasudama. Preporuka da se hitno prestane sa zvaničnim stavom „majka je uvek bolja“ ostala je, nažalost, samo mrtvo slovo na papiru.

19. novembar 2016. — Zid ćutanja povodom Međunarodnog dana muškaraca

U organizaciji Vere Totić, predsednice udruženja „Roditelj“ iz Beograda, NVO „Muška sigurnost – sigurnost za sve“ i pokreta očeva „Pravda za tate“, organizovana je javna tribina u prostorijama udruženja „Roditelj“. Simbolično, skup je zakazan za 19. novembar 2016. godine, povodom Međunarodnog dana muškaraca, sa ciljem da se pokrene otvoren dijalog i reše gorući problemi diskriminacije očeva i otuđivanja dece.

Na ovaj razgovor uredno su pozvani ključni predstavnici države, pravosuđa, nezavisnih institucija i civilnog sektora. Međutim, sistem je izabrao – bojkot i potpunu tišinu.

Dokazi o tom danu ne lažu. Slike sa tribine svedoče o sablasno praznim mestima onih koji su plaćeni da štite prava građana i dece:

• Prazno mesto Zaštitnika građana: Čovek koji je u tom periodu bio dužan da kontroliše rad državnih organa i štiti prava građana, Saša Janković, nije se odazvao.

  
  
  

• Prazno mesto pravosuđa: Predstavnik Trećeg osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu ignorisao je poziv, odbivši da čuje argumente i svedočenja o sistemskim propustima.

  
  
  

• Prazno mesto izvršne vlasti: Ministarka bez portfelja zadužena za demografiju i populacionu politiku, Slavica Đukić Dejanović, nije smatrala da je problem dece koja odrastaju bez očeva vredan njenog prisustva.

  
  
  

• Prazno mesto institucije za zaštitu podataka: Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Rodoljub Šabić, takođe je ostavio praznu stolicu.

  

• Prazno mesto zakonodavne vlasti: Predsednica Narodne skupštine Republike Srbije, Maja Gojković, odbila je dijalog sa udruženjima koja su tražila izmene zakona.

  

• Prazno mesto nevladinog sektora: Autonomni ženski centar, organizacija koja se deklarativno bori protiv nasilja, odbila je da se pojavi i razgovara o problemu otuđivanja dece i diskriminacije očeva.

Slika koja govori više od hiljadu reči: Dugačak sto, uredno postavljena imena i – tajac. Sistem je na Međunarodni dan muškaraca poslao jasnu poruku očevima u Srbiji: „Vaš bol i vaša deca nas ne zanimaju.“ Ali, prevarili su se. Prazne stolice nisu ugasile pokret; one su samo ogolile kukavičluk sistema i potpalile vatru borbe koja traje i danas.

Godina dvostrukog pritiska – Beograd i Novi Sad 2018.

Ova godina bila je prekretnica u vidljivosti pokreta. Dva skupa ozbiljno su uzdrmala javnost i ogolila nefunkcionalnost aparata:

• Mart 2018, Beograd: Protest pod sloganom „PRAVDA ZA DECU“ u organizaciji NVO „Muška sigurnost“, UG „Zaštitimo decu“ i Pokreta očeva  „Pravda za tate“. Očevi su ispred Ninistarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja jasno poručili: Više nećemo tolerisati ulogu „posetioca“ sopstvenom detetu.

• 
  Pod sloganom "Porodica je u Srbiji obesmišljena", udruženje građana „Zaštitimo našu decu“ i neformalna grupa „Pravda za tate“ organizovali su protestni skup kako bi ukazali na ozbiljne propuste u radu organa starateljstva. Okupljeni građani izrazili su oštro nezadovoljstvo funkcionisanjem centara za socijalni rad, posebno ističući izostanak sankcija za učinjene nepravilnosti. Glavni fokus protesta bio je na sistemskoj diskriminaciji očeva u procesima dodeljivanja starateljstva, kao i na neadekvatnim uslovima pod kojima im je omogućeno da viđaju svoju decu.

Edukacija, medijska ofanziva i institucionalni razgovori

2013–2026.

Aktivista i osnivač pokreta Goran Bujić postavlja najtežu, ali najtačniju dijagnozu – porodica u Srbiji je potpuno obesmišljena. Bujić godinama unazad neumorno ukazuje na sistemsku diskriminaciju očeva u Novom Sadu, prenoseći proteste direktno na pragove odgovornih institucija: ispred Centra za socijalni rad, Osnovnog suda, nadležnog Pokrajinskog sekretarijata i Vlade Vojvodine. Ukazano je na apsolutnu nedodirljivost radnika CSR-a koji štite sopstvene greške, čak i kada drugostepeni organi utvrde teške propuste.

Borba se sa ulica delimično seli u institucije i javni prostor. Tokom ovih godina organizovano je više javnih tribina i stručnih predavanja sa ciljem podizanja svesti o pravima dece na oba roditelja.

• Edukacija i blog: Pokrenut je blog za edukaciju očeva i informisanje javnosti o problemima sa kojima se susreću u praksi, praćen izuzetno aktivnim radom na društvenim mrežama.

• Medijska borba: Kroz učešća u TV emisijama (onda kada mediji skupe hrabrost da otvore ovu temu), javnosti je ogoljena surova istina o funkcionisanju CSR-a.

• Pregovori u Vladi: Udruženje građana „Zaštitimo našu decu“, NVO „Muška sigurnost - sigurnost za sve“ i naš pokret očeva „Pravda za tate“ poslali su zahtev da budu primljeni na razgovore povodom funkcionisanja Centara za socijalni rad, nesankcionisanja nepravilnosti, diskriminacije očeva kod dodeljivanja starateljstva, uslova pod kojima očevi imaju lične odnose sa svojom decom i  otuđivanje dece. Nakon tog zahteva, pozvani su i 9. maja 2018. godine bili smo na razgovorima u Vladi.

Najnovije izmene zakona – Prva velika pobeda
2026.

Upornost se isplatila kroz direktno učešće u izmenama zakona. Nedavno, tokom radikalnih izmena Porodičnog zakona, udruženja su se izborila za istorijsku stvar: uvođenje otuđenja deteta (parental alienation) kao zvaničnog oblika nasilja u porodici.

Ipak, uprkos zakonskim pomacima, na terenu i dalje stoji neprobojan zid:

Statistički podatak	Trenutno stanje na terenu
Procenat očeva staratelja u konfliktnim razvodima	Jedva 4% (nivo statističke greške)

„Sistem se više plaši usamljenih vukova nego čitavog čopora.“ — Poruka Gorana Bujića koja i danas odzvanja novosadskim i srpskim ulicama.

Hronologija od 2013. do 2026. godine pokazuje surovu istinu: borba očeva u Srbiji nije borba protiv drugog roditelja. Ovo je borba protiv hladnog, birokratskog aparata koji je roditeljstvo sveo na administrativni postupak i pečat.

Pravni uspesi, poput uvođenja otuđenja deteta u zakon, dokaz su da su očevi postali legitimna i stručna snaga. Međutim, dokle god država na terenu žmuri na otvorenu diskriminaciju i toleriše neizvršavanje sudskih presuda, svaka priča o „najboljem interesu deteta“ ostaće samo licemerna i prazna fraza na papiru.

Pravda za decu – jer i tata je roditelj!