МИА АФРИЋ: ЖРТВА ЛЕЗБИЈСКО-ФЕМИНИСТИЧКОГ ЛОБИЈА

Да и деца могу бити жртве лезбијско-феминистичког лобија доказује и девојчица Миа Афрић из Зрењанина. Она је полуромкиња и одраста са мајком и две сестре. Отац, ромске националности, живи у Немачкој и тамо покушава да од немачке државе искамчи неке паре тражећи разне „одштете”. Парола: снађи се.

Мајка Милана своје ћерке учи да се и оне „сналазе”, а то значи првенствено то да просјаче или да се на друге начине довијају као да нешто добију. Миа је умиљато дете и у комшији Стеви Лучићу нашла је управо оно што јој је требало. Стево Лукић је добродушан човек, који је овом детету – као и многим другима – несебично помогао. Он је оснивач фонда „Вратимо осмех деци”, који се бави помагањем деци без родитељског старања. За тај рад он је проналазио спозноре. Помагао је деци на бројне начине. Миа је добила највише помоћи, јер је имала ту срећу да Стеви буде комшиница.

Стевина кућа је била њен други дом. У Стеви је нашла фигуру оца, којег није имала. Отварала је фижидер кад је хтела и улазила у шпајз кад је хтела. Касније је рекла Стефанија – Стевина најмлађа ћерка, која сада има 22 године: „Она нас је искориштавала.” Можда и јесте, али Миа није то чинила свесно или из злих намера. Она је доброг карактера, па је хтела добочинитељима да се отужи на тај начин што се понудила да пере суђе. Не знам да ли је то икада чинила, али сама чињеница да се понудила сведочи да није била лоше дете. Он је знала ко јој чини добро, а ко не.

Не само да је узмала храну кад је хтела, него се и купала у базену, који је био у Стевином дворишту. То је за њу била луксуз. Она је подстанарско дете, на ивици егзистенције, па је купање у туђем дворишту за је био појам уживања.

Поред тога, код Стеве је вежбала џудо и освојила златну медаљу у дечијој категорији. Добијала је и помоћ друге врсте. Кад је имала неке дилеме она је могла одговор да добије или од Стеве или од његове деце, која су била стрија од ње. Стевин дом је за њу био извор телесног, социјалног, економског, интелектуалног и моралног напретска.

Милана Афрић, мајка ове девојчице, могала је само да се Стеви захвали за све што чини за њено помало запуштно дете. Ту врсту захвалности могли су да дају – да су нормалне – и све државне институције.

Али државне институције су затровне лезбофеминисткињама, које су опседнуте мизандријом – мржњим према мушкарцим уопште, а посебно према српским ветеранима, попут Стеве. Оне су се побринуле да се ово сретно и идилично дружење прекине. Те пакосне женетине су наговориле Милану Афрић да тужи Стеву за „недозвољене полне радње” обећавајући јој велику одштету. Овој мајки су прорадили материјални апетити и насела је на лажна обећања лезбофеминисткиња. Неће она добити ништа, него ће бити само искоришћена као средство за уништење једног човека и патриоте.

Откада је оптужен настао је пакао у животу Стеве Лукића. Против њега су се уротиле злобне женетине из државних служби. Али и девојчица Миа је њихова жртва. Остала је без пуног фрижидера, штајза, базена, масаже, струњаче, савета и помоћи. Остала је без друга и пријатеља. Остала је сама. Стеви је забрањен прилазак овој „жртви”. Мала Миа сигуно ни не зна зашто. Није јој јасно шта је Стево крив. Али тако кажу тете и мама. Ово дете оне слуђују.

Још горе, ове покварене женетине су почеле да је морално кваре учећи је да лаже. Оне су у њено име написале лаже оптужбе. Изјаве тих лажљивица су такве да их Миа никада не би дала. На разним саслушањима „оштећа” је заправо хвалила Стеву. Једном је рекла: „Нећу да причам, јер може Стеви да буде нешто лоше. Стева је добар човек.” Ова „жртва педофилије” хвали свог „злостављача”. Дабоме, јер дете не зна да лаже. Будући да нису успели да је покваре, овим лажљивицама и преварантињама није преостало ништа друго него да је више не позивају за сведока. Оне ће да сведоче у њено име. Оне знају шта је Стева њој радио. Она то не зна. А то не знају ни Стевина деца, ни његове комшије. Знају само оне, чије главе су пуне мржње према свему нормалном.

Ову девојчицу – која сада има 9 године – те дебилке су водиле на „гинеколошки преглед” да би нашле доказе за силовање. Дабоме да ништа нису нашле. А можете да замислите како је тај преглед деловало овој девојчици. Неко је тера да шири ноге, а она не зна о чему се ту уопште ради и шта траже. Они ову нормалну девојчицу пре пубертета уводе у свет сексуалности без потребе. Силоватељ није Стево Лукић, него ове женетине. Оне врше право менталано и физичко силовање ове девојчице. Оне су „педофилке”, а не он.

Да закључим. Нити је Стево Лучић „педофил”, нити је извршио било какве „недозвољене полне радње”, него је човек племенит, који је помагао многима, па и малој комшиници. Он је жртва лезбијско-феминистичког антимушког, антипородичног, антисрпског и антиветеранског лобија, који уништава целу Србију, а посебно Банат.

Миа Афрић је жртва, али не „педофила” Стеве Лукића, него лезбофеминисткиња. Она је жртва управо „антипедофилског” клана. Она је жртва женетина које се боре зе „дечија права” и „женска права”.

Стеву треба осободити било какве одговорности и дати му матријалну и моралну одштету! Миа треба да добијe нормално детињство, без малтретирања женетина, које јој уништавају нормално одрастање! А за све те лезбофеминисткиње, слушкиње окупатора, треба послати на доживотну робију!


Владислав Ђорђевић