ВЛАДИСЛАВ ЂОРЂЕВИЋ : РАТ ПРОТИВ ПОРОДИЦЕ

Већ дуги низ година у Србији се води рат против породице. У последњих неколико година он се појачао. Многи га осећају на својој кожи, али нису у стању да похватају његове конце. Не схватају његову етиологију. Виде да нешто није у реду, али не знају шта. Знајући то, др Миша Ђуковић, директор Института за европске студије (ИЕС), написао је књигу „Рат за породицу у Србији” (Институт за европске студије, Београд, 2019). Свима је топло препоручујем. Док сам је читао имао сам утисак да читам самога себе. Није Миша преписивао од мене, нити ја од њега. Напросто, обојица познајемо и износимо чињенице.

Антипородични лоби је у суштини ЛГБТ лоби, а његову ударну пресницу чине жене хомосексуалке – лезбијке. Сви други су њихови „савезници” („allies”), тј. корисне будале. Постоје три групе тих корисних будала. Прву групу чине „политичке лезбијке” („political lesbians”). То су жене хетеросексуалке, које подупиру ЛГБТ агенду. „Мајка „политичких лезбијки” у Србији је Зорана Михајловић. Другу групу чине мушкарци хомосексуалци, наречени „бели витезови” („white knights”). Они су телохранитељи лезбијки, њихови полтрони, верне слуге, послушни псићи. Трећу групу чине мушкарци хетеросексуалци леволибералних политичких погледа. Ту спадају разни „шездесетосмаши”, „култур-марксисти”, „постмодернисти”, „либерали”, „демократе” и остали „прогресивци”. То су аутошивнисти посебног кова. Они мрзе свој „род”. Стиде се што су мушкарци. То су четири колоне антипородичне војске. Четири су колоне, али циљ им је исти – уништити породицу.

Феминистички антипородични лоби је педељен у осам група. Прву групу чине жене које се баве политиком и које дају политичку моћ и заштиту антипородичној феминистичкој политици. Најистакнутије представнице те групе су: Зорана Мијхаловић, Ана Брнабић, Маја Гојковић, Марија Обрадовић и Славица Ђукић-Дејановић.

Другу групу чине жене које се баве „феминистичком правном теоријом” („feminist law theory”). Та група је издејствовала да се из брачног завета избаце љубав, верност и кривица, а без тога брак је на танком леду. Још горе, та група је у све законе – Кривични и Породични – убацила правни институт „породичног насиља” („domestic violence”), а са циљем уништења породице. Иза борбе против „породичног насиља” крије се борба против породице. Коловође ове групе су др Зорица Мршевић, др др Невена Петрушић и др Олга Цвејић-Јанчић.

Трећу групу чије жене које раде не универзитетима и другим школским интитуцијама. Посебно им је јако упориште на катедрама за антропологију, социологију и политикологију. Феминистички антипородични интелектуалци лако се препознају по томе што критикују: „патријархат”, „сексизам”, „мизогинију”, „дискриминацију”, „неједнакост”, „неравноправност”, „фалократију, „фалоцентизам”, „фалогоцентризам”, „андократију”, „андроцентризам”, „хомофобију” и „хетерономативност”, а залажу се за: „оснаживање жена”, „систем квота”, „преференцијални третман жена”, „афирмативну акцију”, „родно буџетирање” и „родну равноправност”. Све се то само демагошке фразе иза којих се крије агенда растурања породице. Жене из те групе шире идеју да је „породица најопасније место за жену” и да је жена у браку „робиња”. Главне представице ове групе су Горана (Даша) Духачек и Адриана Захаријевић.

Четврту групу чине жене запослене у државним органима, као што су Повереништво за заштиту равноправности и Завод за равноправност полова. Главне представнице ове групе су Бранкица Јанковић и Диана Маловић.

Пету групу чине жене у медијима. Оне феминистичким идејама дају широк публицитет. Глава представница ове групе је Јована Глигоријевић, заменица уредника Времена.

Шесту групу чине жене које раде у тужилаштвима, судовима и центарима за социјални рад. Те феминистичке „јакобинке” војују против породице под кринком борбе против „сексуалног узнемиравања”, „сексуалног злостављања”, „силовања” и „педофилије”. Оне шаљу на гиљотину све који су за породицу. Државне органе су запоселе феминистичке „монтањарке”. Оне спроводе феминистички Терор.

Седму групу чине феминистичке „јакобинке” из лезбијско-феминистичких организација, као што су Аутономни женски центар (АЖЦ) и Инцест траума центар (ИТЦ). Оне витлају антипородичним кубурама као женски Сен-Жист. Оне су мозак целокупне државне антипородичне политике. Главне представнице ове групе су Вања Мацановић и Татјана (Тања) Игњатовић.

Осму групу чине младе екстремне феминисткиње из разних омладинских феминистичких секција. Те младе феминистичке активисткиње још су радикалније од „монтањарки” из АЖЦ и ИТЦ. Те млађахне феминисткиње су „Бесне” („Enragés”). Окупљају се у кружоцима као што су Маркс 21 у Београду и Омладински центар ЦК 13 у Новом Саду. Те револуционарке сикћу на мушкарце са сајтова као што су Лола, Бука и Женска мрежа. Тај феминистички подмладак отворено позива жене да буду бунтовне, љуте, дрске и бучне. Оне који сматрају да жене треба да буду смерне и породичне особе вређају највулгарнијим уведама. Бранитељи породице и брака су за њих одмах „женомрцси”, „шовинисти”, „затуцани”, „педофили” и „инсели”. Друге постачке увреде ћу прескочити из пристојности. Те феминистичке револуционарке би гиљотинирале сваког ко је за породицу и брак. Не би поштеделе ни жене које изјављују да воле мужеве, децу, брак и породицу. Главне представнице ових феми-еберисткиња су Јелене Ризнић и Јелена Лалатовић.

Дакле, антипородични лоби делује на осам нивоа: политичком, законодавном, академском, институционалном, медијском, правосудно-социјалном, НВО и омладинско-активистичком. Уједињене жене из свих тих структура воде бесомучни рат против породице. Али доћи ће крај и том антипородичном љубичастом Терору.