KAREN WOODALL, психотарапеут: ДРАМА ОТУЂЕНОГ ДЕТЕТА

Отуђеност је штетно психолошко искуство за свакога, али за децу је разорно, токсично и узрокује доживотну борбу да се поврати психичко здравље и благостање. Ово питање је далеко изнад контактног спора и далеко изнад оног чак и сукоба или несклада између родитеља, оно је питање које омета право сваког детета да расте здраво, на правом месту у хијерархији породице. Трпљење реакције отуђења доводи до тога да деца трпе губитак вољеног родитеља, ствара психолошки одбрамбени механизам цепања и омета развој мозга детета које расте. Све ове ствари су трагедије за децу по мом мишљењу и једнако погубне за њих као и физичко или сексуално злостављање. Да је мало људи који ово разумеју, али гомила људи који то занемарују или оспоравају, наставља да ме подједнако фасцинира и ужасава. Не могу а да се не запитам да ли овде важи став Алис Милер, да колективно прихватамо генерацијски поход злостављања деце, јер смо и сами отуђени од тога шта значи бити здрав и целовит. Читала сам ове недеље, у оквиру свог истраживачког рада, чланак о психолошком раздвајању и утицају тога на развој мозга детета. 

Већ сам писала о неуронауци отуђења и надам се да ћу писати више о томе како се мој истраживачки рад буде развијао. Ово је поље које нам даје огромне количине информација о томе како се деца развијају у свету односа и о томе како функционишу процеси везивања и зашто су они толико важни. Не могу а да се не запитам како на мозак деце са којом радим утиче током њиховог живота. Радећи као и ја, са одраслом децом која су некада била отуђена, присуствујем борбама које морају да задрже сигуран и уравнотежен осећај себе. Поверење у себе, када је то сопство изграђено коришћењем одбране од надолазећег непријатељства у свету односа, готово је немогућ задатак. Јер сваки пут када се дете суочи са прикривеним или отвореним упутством да одбије или не воли или мрзи родитеља, то дете бива у недостатку у смислу поверења, вере у свет као бенигног места, вере у одрасле да брину и знају боље од њих и у повезивању и активирању неурона у мозгу. 

Сваки пут када се дете суочи са дисфункцијом родитеља који исказује сопствену несклоност или неповерење или једноставно одбацивање другог родитеља као валидне особе у животу детета, они додају још један недостатак одбрамбеном зиду који их на крају доводи до тога да поделе свој свет на добре и лоше. Додајте оне недостатке који су урезани у дететов ум као зид разделнице између две стране дечјег света односа и оно што вам остаје је дете које је оштећено, нефункционално и осуђено на доживотно прихватање ситуације као да је то истина или мамутски задатак рушења тог зида циглу по циглу да се пронађе пут кроз њега. Деца која се опорављају од отуђења кажу ми да се осећају као да не знају како да верују или коме да верују. Деца на опоравку ми кажу да нису хтела да буду део рата између својих родитеља нити да буду део гнева и мржње једног родитеља према другом. Деца на опоравку ми кажу да све што желе да ураде је да буду дете и да одрасли у свом животу раде посао одраслих да све среде. Та иста деца која су ми пре опоравка говорила како је један родитељ лош, а други савршен, кажу ми да никада нису хтели да кажу те ствари, једноставно нису имали други начин да управљају пејзажом којим су покушавали да се снађу.

 Деца на опоравку желе да неко делује у њихово име и да поново учини све бољим за одрасле око себе. Драма отуђеног детета је у томе што су они путници у пределу коме не припадају и у коме не желе да буду. Као практичарима, наш је задатак да их преведемо на безбедније место, место детињства где се носе њихове невоље у име одраслих, стоје иза њих. Неко ми је једном рекао, „пате мала деца и као одрасли и даље трпе“, драма отуђеног детета је да је то апсолутна истина.

У раду са некада отуђеном децом која су сада одрасли, патња коју видим је огромна, то је више, много више од губитка односа са родитељем, то је фундаментално одрастање детета у окружењу које спречава здравље и који скраћује мозак и припрема га за зависност од трауме и драме. Деца зависна од трауме, чији је једини начин да се осећају живим да буду усред драме и сукоба, редовно се виђају у психи одраслих који су као деца били отуђени. Промена која захтева напоран рад и концентрацију, захтева фокусирање на емоционално, психичко и физичко ја, јер се видљиво може видети начин на који деца зависна од трауме постају отелотворени одрасли. 

Радим у овој области јер ми је стало до деце. Радим у овој области јер сам стручњак за ментално здравље, а не зато што сам заговорник родитељских права. Радим овај посао не зато што ми је стало до права једног или другог родитеља, већ зато што ми је стало до света односа деце која су погођена раздвајањем породице. 

У оквиру тога пишем и говорим о политици раздвајања породице и институционализованим правима и грешкама на терену. У стварности, међутим, знам да је отуђење од родитеља психолошко питање које превазилази права родитеља да имају однос са својим дететом. Отуђење од родитеља је питање заштите деце и деца имају право да буду заштићена од тога. Једног дана, то је начин на који ћемо сви размишљати о томе. До тада, драма отуђења остаје оно што лежи испод колективне свести. Када се довољно нас пробуди и схвати шта је урађено, надам се да ће доћи до промене у највећој могућој мери.