НИЧИЈА ДО ЗОРЕ НИЈЕ ГОРЕЛА

Већина грађана зна ко су људи из групе грађана ПАВДА ЗА ТАТЕ. Наша група грађана указује на дискриминацију мушкараца, као родитеља у ситуацијама развода брака, а и после тога. О јасној дискриминацији на основу пола, коју спроводе центри за социјални рад, тужилаштва, полиција и судови у Србији. Такође указујемо и на остале проблеме. Радимо на заштити права детета, помажемо мајкама, бакама, декама... 

Проблеми са којима се суочавамо су разноврсни, и многобројни. Државу не интересују деца, породица. Борба за "родну равноправност" је феминистичка крилатица иза које се крије план да се мушкарац претвори у роба, да буде послушан, да ћути и робује радикалном феминизму. 

Међутим, нису успели да нас звааде са женама, јер већина жена није под утицајем радикалних феминисткиња. Такве жене често буду жртве радикалног феминизма. Са каквим се психопатама срећемо у центрима, како се опходе према нама, о каквим је женама реч, да ли поштују људска права, достојанство човека...?  Процените сами.

Ова прича је само кап воде у мору.

"НИЧИЈА ДО ЗОРЕ НИЈЕ ГОРЕЛА
(почетак борбе)

Дођем данас у Центар за социјални рад Бечеј. Седим у ходнику чекајући да им се заврши пауза. Директорка ЦЗСР Ивона Божовић као и већина у установи је упозната са мојом породичном ситуацијом. Такође и са мојим примањима и очевом пензијом који су са све мојом церебралном парализом мањи од 20 000. Одлично зна и да смо безброј пута долазили и због чега. Помислих да није потребно да се понављам. Питам је док прилази вратима канцеларије може ли да ме прими на пет минута, каже да не може. Кажем:
- У реду, а могу ли да вас питам нешто као човек човека? - питам је мирно, БЕЗ ПОДИЗАЊА ТОНА.
- Питај.
- Знате ли колико је подебљи канап? Толико нам остане кад поплаћамо све.
- Тај АГРЕСИВАН ТОН не пали код нас.
- Какав агресиван тон? Апсолутно нисам подигла глас.
- Ми смо вама помагали.
- А колико сте ми одузели од кад сам се родила до 2009. кад сам добила право на туђу помоћ и негу? (у брзини заборавих да кажем да тадашња директорка не би допустила да остварим ни на то право да отац није био жустрији рекавши бесан да више не могу да раде физичке послове како би ми плаћали лекове, до тада нису ништа НИ ОД КОГА тражили)
- То је ствар министарства!
- Добро, да Вас питам само још једну ствар. Узмимо за пример да се ваша примања породична, рачунајући и плату, замене са нашим? Како би ви преживели месец дана са трочланом породицом и мање од 20 000 њихових прихода или 1900 динара ако рачунамо само моја примања? Како ја са 1900 динара да живим, идем на контроле купим лекове?
- ПА ОВО СТВАРНО НЕМА СМИСЛА!

И залупи ми врата испред носа. Ваљда се много увредила. Директорка која на сав глас говори колико је битан КОРЕКТАН ОДНОС ПРЕМА ЉУДИМА И ПОШТОВАЊЕ ПРЕМА ЊИМА залупи врата испред носа. Најважније је показати макар мало људскости. Нема смисла што за 21 годину нису дошли кући да виде како живимо, по дужности. То нема смисла. Следећи корак мој је "ЖИВОТ ПРИЧА" ИМЕ ПО ИМЕ, ПРЕЗИМЕ ПО ПРЕЗИМЕ. Документ за све што сам рекла ПОСТОЈИ. Уколико не успем на тај начин да обезбедим ПРАВО НА ЖИВОТ идем испред Владе Србије и нећу се враћати кући док НЕ ДОБИЈЕМ ПРАВО ДА ЖИВИМ, А ДА ТО НЕ БУДЕ ОД ВАЗДУХА тј. 1900 динара. Идем на све, ништа већ имам. Душу не дам. СВОЈЕ СНОВЕ не дам."