Лажне пријаве за тешка кривична дела и поступање полиције и центра

 

Ако отац упорно одбија одустати од родитељства чак и након првог судског рочишта, онда се све ово поступање у једном тренутку промени. Жена почне мењати изјаве, оптужбе су све конкретније. Сада је он наједном педофил који је мастурбирао пред дететом, показивао детету порнографију, чак и чинио детету радње које су изједначене са силовањем! Или нека друга једнако одвратна лажна оптужба.

 

Пријављени отац буде приведен у полицију. Оваквим неделима (породичним насиљем и насиљем над децом, и малолетничком деликвенцијом) сада се у полицији баве углавном жене – полицајке. Оне су по правилу индоктриниране упуствима из државних 'канцеларија за равноправност' или 'адвокатица' о потреби примене тзв. „родно осетљивог приступа“. То у основи значи да се пријављени мушкарац у старту третира искључиво као починитељ. Оцу се прети притвором ако не призна бар неко блаже дело насиља. Уопште се не узима у разматрање могућност да се ради о лажној пријави, поготово у случајевима када је више него очигледно да се ради о конфликтном разводу и да је мајка имала прилику и месецима пре изнети ове оптужбе.

 

Сви који се баве овом проблематиком, знају да су такве лажне оптужбе у разводима посве уобичајене свуда у свету. Заправо су много више правило него изузетак. То је познато као синдром SAID (sexual allegations in divorce) . О томе су објављени бројни стручни радови постоји бројна литература , написане су бројне књиге...  Не само у свету, него и на нашим просторима у Хрватској - још пре много година, др. Љиљана Буљан-Фландер дала је податак да је 89% оптужби против очева у поступку развода лажно!

 

 Стога треба поставити једно врло озбиљно питање: Зашто се такве оптужбе примарно не третирају као лажне оптужбе? То би било врло разумно поступање, обзиром на податак да је свуда у свету и до 90% таквих пријава малициозне лажне пријаве ! Нека истраживања указују да су у отприлике 65-70% случајева те оптужбе тако шупље и неуверљиве да се одмах препознају као лажне. Зашто се троше силни ресурси социјалних служби и полиције и злостављају људи по оваквим пријавама у случајевима када је више него вероватно да је оптужба потпуно лажна?

 

 Понекад мајке нису ментално  поремећене или зависнице , него прорачунате малициозне особе које све унапред искалкулирају. Такву малициозну мајку унапред инструишу да одмах на почетку, пре било каквог почетка развода, пријави врло тешко кривично дело против мужа или оца детета. То чине сви – разна феминистичка удружења, раднице Центра за социјални рад, адвокати, чак и полицајке. Неке то раде потпуно свесне да се ради о потпуно лажним оптужбама. Није тако само код нас, него свуда у свету.

 

Тако смишљено оптужени очеви или мужеви су у пуно тежој позицији, јер још теже могу доказати да се ради о лажној пријави. Они по правилу добију и месец дана притвора, и за то време изгубе сва права – и децу, често и имовину. Чак и када се докаже да су оптужбе неосноване, ништа се не мења. Њега и даље третирају као кривца, а жена по вољи понавља лажне оптужбе и лажно пријављује без икаквих санкција.

 

„Сарадња“ Центра за социјални рад и полиције

 Између центра и полиције сада већ често постоје уходане процедуре шиканирања очева, врло прорачунате да максимално обесправе лажно оптуженога. Кад неког оца треба по кратком поступку стрпати у затвор, из центра назову бираног ‘контакт полицајца’, оца циљано ухапсе у петак навечер, тако да цели викенд проведе у притвору.

 

Оно што је посебно озбиљно јесте да у готово свим случајевима полиција спречава оца да о привођењу било кога обавести. Наиме, отац који буде тако приведен ни у сну не очекује да ће бити притворен, него очекује да ће се та бемислена оптужба рашчистити чим он објасни да се ништа и није догодило. Па се на пример "заборави" тј. загуби очев мобилни у станици, тако да човек не може звати родбину или адвоката. Тако да буде потпуно изолован… то је облик психичког насиља који иначе примјењују тоталитарни режими. Ово сам чуо више пута, од лажно оптужених очева или чак и од полицајаца!

 

Кад отац буде тако ‘смекшан’, судија га стандардно испита у понед‌ељак, прети му се стандардно озбиљнијим оптужбама и притвором. Застрашен и изолован, отац призна  оптужбе у 95 % случајева.

 

Упозорење и упуства свима који би се могли наћи у оваквим ситуацијама: Када једном под оваквом уценом „признате“ да сте 'злостављач' или 'педофил' - то остајете цели живот!

 

Када се све лажне оптужбе изјалове малициозне мајке лажно пријављују очеве за 'наметљиво понашање' тј. 'ухођење',  'прогањање'.

 

Дакле, мајка оцу системски ускраћује личне односе са дететом. Отац, у покушајима да договори личне односе, или да чује своје дете бар на телефон – долази на адресу мајке и детета, позива мајку... и сада је он наједном криминалац који уходи. Није крива мајка, нису криве институције које то чак и месецима толеришу – крив је мушкарац који жели бити отац!

 

А како је тај члан закона јако лако погрешно протумачити, требало би под хитно додати појашњење у тај члан Кривичног закона:

 

(2а) Ако се родитељу противзаконито ускраћује контакт са децом, покушај успоставе контакта и добивања информација везано уз дете не сматра се кршењем закона у смислу ст. 1. И 2. овог члана.

 

 Одбијање полиграфа и форсирање психолошких вештачења

 Лажно оптужени мушкарци често траже полиграфско тестирање. И приликом полицијских испитивања, и на суду. Али то се по правилу најчешће одбија. Пријављенима ( тј. осумњиченима) се стално форсирају и упорно нуде разна „психолошка вештачења“.

Зашто је тако?

 То је резултат прописаног „родно осетљивог приступа“ !

У целом систему, од центра до полиције и „судских вештакиња“ данас се ухлебила маса феминистички индоктринираних „стручњакиња“. Не значи да су све те особе такве, али већина јесте. Оне пишу пристрасна вештачења у духу оног вештачења које сам описао из стварног примера.

 

 За разлику од ових пристраних вештачења полиграфско тестирање је  метода на коју не утиче идеологија. Иако има много недоумица око поузданости полиграфа, он је као метода неупоредиво поузданији од садашњих метода у поступцима породичног насиља. Данас заправо и не постоје прописане методе и поступци којим би се истражило што је истина, него полазе од премисе да је пријављени мушкарац крив и да то заправо и не треба доказивати. Оптужени мушкарац би требао доказивати да није крив, а у томе га системски спречавају. Сврха истраге би требала бити да се утврди истина.

 

У пракси, тамо где се у свету употребљава полиграф у случајевима породичног насиља , резултати су врло добри. Сама чињеница да се осумњиченом али и оном који пријави насиље одмах нуди полиграф, одвраћа многе од могуће лажне пријаве. Полиграф је у ствари и много јефтинији.

 

У разматрању цене истраге узима се да су све те разне 'психолошкиње' већ на државној плати и нико заправо не калкулира да су оне трошак а заправо не служе утврђивању чињеница у евентуалном кривичном делу. Сама цена полиграфског тестирања је 2-4000 кн. За успоредбу, лажно оптужени често проведе неколико дана у притвору, што само по себи кошта државу са свим трошковима приближно исто. А некад лажно оптужени проведе и месец дана у притвору. Притом се уопштее и не калкулира који су трошак друштва и трауме лажно оптужене особе.

 

 Треба узети у обзир и да би рутинска упораба полиграфа и строго кажњавање лажних пријава знатно смањило број лажних пријава! То би одмах дало и велике уштеде и више времена полицији и другим службама да се баве стварним починитељима кривичних дела. И мање трауме жртвама лажних пријава.

 

     Али, наравно, сви знамо да се врши страховит притисак на полицију да чак и не истражује пријаве против мушкараца, него да се апсолутно верује женама и мушкарце трпају у притвор по самој пријави за насиље од стране жене.Зашто је тако?

 

Зато јер је приказ мушкарца и оца као злостављача основа феминистичког бизниса. Установљавање истине у пријавама је нешто што би потпуно срушило тезе радикалног феминизма о мушкарцу патријархалном злостављачу и жени свеприсутној жртви. Интерес деце и друштва у целини никад није био њихов интерес.

 

Сврха лажних пријава

 

Основна сврха свих ових лажних пријава је да се отац држи у изолацији и да га уништавају на све начине (психички, емоционално и материјално) док се мајци не доделе деца. Кад отац успе доказати невиност по једној оптужби, најчешће одмах следи нова пријава. Тако је он стално под некаквом (лажном) оптужбом за насиље, педофилију или силовање. Рочишта на којима би се требало одлучити о поверавању деце стално се одлажу. Кад отац у центру тражи да му се омогуће лични односи са децом, ти захтеви се или потпуно игноришу , или раднице једноставно кажу да не могу мајку присилити да доведе дете . Да се подсетимо – кад отац покуша одвести децу, на њега се одмах иде са полицијом и деца се одводе од њега и дају мајци. Ако отац ипак успе договорити личне односе, они се због оптужби 'ради сигурности мајке и детета' одвијају у згради центра. Отац покушава разменити неколико речи са дететом у присуству непријатељски настројених радница центра и мајке која га понекад и понижава пред свима (и пред дететом !).

 

Мајка може неограничено понављати лажне пријаве. Чим види да ће нека лажна пријава бити одбачена као потуно неоснована, она на савет или по упуствима адвоката или центра или женских удружења понавља пријаве, увек по истом обрасцу и без доказа. Не постоје санкције за лажне прекршајне пријаве, а у пракси нити за кривичне ако нико не покреће прогон.

 

Стално ново пријављивање треба спречити оца у покушају да исправи тешку неправду која му је нанесена на самом почетку. Тада су му због лажне пријаве као осумњиченом насилнику од стране суда привременом мером или потпуно ускраћени лични односи са децом, или су му одређени лични односи у контролисаним усковима. Сада када коначно отац може предочити да је оптужба одбачена, суд и даље одбија исправити неправду – по правилу се правдајући тиме да постоје нове пријаве или да 'одбачена пријава не значи да он није насилник'.

 

Једном лажно оптужен и етикетиран, отац за службене особе практично остаје насилник.

 

 

из књиге „Феминистички митови, лажи... и последице"