AПЕЛ ЈЕДНОГ ОЦА ЈАВНОСТИ



Oбратио нам се господин Стеван Силађи са молбом да објавимо његову животну борбу за сопствено дете.

Преносимо ову животну причу у целости. Надамо се да ће резултат овог животно важног питања бити оно што је најбоље за дете, деца су ипак најважнија у свему (бар је тако до сада било, чак и у личном односу, законским и правним актима и поступцима, државних и осталих службених лица – да се ради У КОРИСТ ДЕЦЕ…) .


ПРОЧИТАЈТЕ…

„Моја прича почиње овако. Давне `98-е сам послат на редовно служење војног рока, у војсци зарадио варичелу, за коју је закључено да се треба оперисати одмах и војни рок ми је прекинут, но међутим прекинут је пред само бомбардовање НАТО, тако да сам чекао на операцију до новембра `99. Оперисан сам, али ми је речено да ми је остала последица, коју морам лечити, и да су ми шансе за очинство смањене. Провео сам пуних 5 година на којекаквим терапијама, и 6 месеци након терапија, крајем 2003-е године, моја сад већ бивша супруга (ВА ) је остала трудна, што је резултирало рађањем мог сина Јована у мају 2004-е. О лошем браку нећу писати, било би ту свега, књига ми не би била довољна. Брак се завршио тако, што ми је дете буквално украдено из моје куће, од стране њене мајке, сада већ покојне тетке и ње саме.

Живели смо у кући мојих родитеља, имали свој одвојен стан. Бивша је из Бача иначе, ја из Оџака. У лето, јун 2006-е ја и венчани кум смо радили приватно у Вајској, која је надомак Бача, и по завршеном послу, у повратку свратили код сад већ мојих бивших таста и тасте. Таста нас је дочекала у најбољем реду, понудила јести, пити, а онда нас оставила са тастом и шураком, под изговором како она и њена сестра имају нешто да обаве. Нисмо се дуго задржали, можда неких сат времена, док смо попили кафу и кренули кући. По доласку кући ме је дочекала моја мајка, са вестима да су ми жена и дете отишли. На моје питање како отишли, добио сам одговор да је дошла њена мама и тетка и да су је одвели заједно са дететом. Било је јасно да је све било смишљено и спремано, свесно су ме угостили, а онда ми одвели дете из моје рођене куће мени иза леђа.

Бракоразводна парница је трајала 2 године. И можда и не би трајала толико дуго, сам брак је врло брзо разведен, за 2 рочишта, али је потрајало, јер је бивша на суду изјавила како дете није моје, и бранила је да виђам дете. Морао сам доказивати да сам отац детета, како бих уопште и стекао право на виђање свог детета. Цела једна година у одрастању мог детета, успомене, моја присутност у његовом животу и одрастању, су нам биле одузете неповратно. (Као доказ, записници и цео случај у архиви мог адвоката, наравно, у колико буде било потребе, биће доступан ).
Након што сам доказао да сам отац детета, углавном није било проблема у виђању детета, осим што је бивша због сопственог исказа, потраживала да јој надокнадим одштету, јер је наводно била избламирана пред целим местом, тада у износу од неких 100.000 динара (такође поседујем доказе у виду судског записника), што је суд наравно одбио, јер се радило о њеном исказу. Виђања мене и сина су уз мање трзавице била нормална, и одвијала су се по судски прописаном моделу, што траје и дан-данас. У зиму, децембар/јануара 2014/15. син ми се први пут отворио и пожалио како га мајка (сада већ у другом браку, удата за другог човека, којем је родила ћерке близнакиње) и очух туку и како физички, тако и психички малтретирају. Такође се пожалио како нема ужину у школи, како му мати не даје новац за ужину, како гладује и ако сам ја редовно од првог дана плаћао своје обавезе, чак и у већим износима, и виду 2-3 алиментације унапред, под изговором да треба за школу, екскурзије итд. Тада сам одлучио да новац дајем детету искључиво на руке, како би имао шта купити себи за јело и учити га да са новцем располаже. (поседујем све уплатнице од првог дана, па до данас).

Након више безуспешних покушаја разговора и пријављивања супу Бач и ЦСР Бач, као и разговора са њом и њеним садашњим супругом, у мају 2015-е сам поднео тужбу и тужбени захтев да се дете додели мени на старање, а све то уз подршку мог адвоката (ГВ), који је максимално уложио и себе и своју стручност, као и године искуства у мој случај. Иначе, адвокат који ми је водио и цео претходни процес око раставе брака и права на виђање детета. У септембру исте године смо постигли да дете буде саслушано пред судом и изјасни се о својој жељи са ким жели живети, као и изјаву мајке да је дете било физички, како је она описала, васпитано, и да је напуцавање фудбалском лоптом и бацање на земљу од стране очуха, била васпитна мера према мом сину. (поседујем изјаву мајке, као и изјаву детета у виду судског записника). Дете је саслушано, изјаснило се да жели живети самном, али поступак није обављен правно, како треба, дете је саслушано без присуства пороте, само у присуству судије и записничара, а у решењу су наведени неки фантомски поротници који тада нису били ни присутни.

Први захтев ми је одбијен, без обзира на синову изражену жељу пред судом да живи самном, а мајчино признање, прогледано кроз прсте, уз образложење да је ЦСР Бач обавио разговор са њом и садашњим супругом и да им је скренута пажња да дете не кажњавају физички (поседујем налаз ЦСР Бач у којем се наводи да су мајка и очух опоменути да не кажњавају дете физичи). С обзиром на то да се бавим сервисом рачунара, и од тога живим, добио сам решење у којем сам одбијен уз образложење, како сам поткупио дете тиме што сам му поклонио лаптоп и телефон. Такође у решењу стоји признање мајке да детету редовно дајем џепарац. Питам се, очеви који не дају ништа својој деци, не плаћају алиментацију, не ваљају, а ја не ваљам, и испада да поткупљујем своје дете зато што дајем шаком и капом, па се питам ко је ту луд и шта је ту нормално??? Изгледа ми, као да, шта год урадио, у овом судству испада погрешно.
Мој адвокат шаље, жалбу апелацији, и апелација руши решење првостепеног суда, уз образложење, да суд утврди дали је дете у моменту давања исказа било зрело да донесе своје мишљење. У међувремену у августу исте године стиже ми кривична тужба за неплаћање алиментације, и неким фантомским чудом се провлачи као да је поднета још у јануару 2015-е, баш у моменту када се дете пожалило, и када сам ја први пут покушао да причам са њом и њеним садашњим супругом. Она покушава да докаже како је моја тужба у ствари контра на њену тужбу, што нема никаквих доказа, јер сам ја добио позив у августу и никако нисам могао знати за то до момента примања позива. (поседујем све судске позиве до сад као доказ). Штампам све уплатнице од првог до последњег дана, у више примерака, као да сам књиге штампао колико је папира било. Достављам суду као доказ, и достављам њену изјаву са суда и признање да и детету редовно дајем џепарац, у већем износу него сто је алиментација. Сабирам са својим адвокатом све износе, делим на висину алиментације, и наравно пошто сам уплаћивао и веће износе унапред, долазим до закључка да јој нису ускраћене 2 године примања алиментације, како је она навела у тужби.

Суд ме ладно одбија уз изговор, да они броје број уплатница, и да је свака уплатница, без обзира на износ, један месец, а то што сам ја уплаћивао и више, да је то била моја добра воља да јој дајем више??? Питам се, ко је ту луд? Суд ме лупа по џепу да платим у року од 8 месеци 2 године алиментације уназад, као да то већ нисам дао унапред и дао и детету у руке. Према нашем суду КРИВ САМ, исто као и они што ништа нису платили.
Плаћам у првих 6 месеци половину, поштанском упутницом, са наводом да је плаћено по пресуди, и други дан ми се новац враћа, она не жели да прими новац, жели да ме стрпа у затвор, како не бих тражио своје дете. Уз правни савет свог адвоката, уплаћујем новац на судски депозит и преко адвоката тражим пролонгирање још додатна 4 месеца, како бих исплатио и другу половину. Одговор не стиже, мој адвокат шаље ургенцију за одговор на захтев, али одговор и даље не стиже, ал зато ми стиже у десетом месецу прошле године позив на осам дана пред јављање, да се јавим и у колико нисам измирио целокупан износ, да идем да одлежим затвор. Уз помоћ доброг пријатеља  (СБ) сналазим се за новац и уплаћујем га дан пред суд. На парници бивша изјављује како нисам ништа платио, није ни подигла новац са судског депозите и захтева да ме пошаљу у затвор. Срећа моја, па имам доброг адвоката и пријатеље око себе, па јој није пошло за руком да ме ћоркира. (поседујем доказе у виду уплатница, где се све лепо датумски види) .

У међувремену ми се преклапа, суд за старатељство. Мој адвокат и ја подносимо предлог за вештачење и личност вештака. Бивша и њен адвокат се противе личности вештака, и захтевају да се мишљење ЦСР Бач уважи и да нема потребе за вештачењем. Пошто им то није пошло за руком, остаје на суду да одреди личност вештака. Добијам позив од стране вештака (ММ) која је као случајно баш из Бачке Паланке где се и водио суд, и ако смо ми изричито навели у захтеву да вештак мора бити неутралан и да не може бити са моје или њене територије становања, управо због пристрасности, која ме телефонским путем покушава уценити да дете доведем већ сутра и да јој спремим одмах на руке одређену суму новца, коју сад не бих наводио, покушавам јој објаснити да не желим радити ништа без знања свог адвоката.
И сасвим случајно, тако што сам јој рекао да је она сигурно упућена већ у предмет, сазнајем да је намештаљка, јер њен одговор је да она из суда још није ни узела предмет и да ће га узети тек кад се самном договори, а уговара ми долазак већ сутрадан. Како је могуће да вам један вештак уговара долазак само један дан у напред, да у први план ставља новац који му требате платити, а у исто време није ни упућен у случај, чак га није ни преузео из суда??? По мом мишљењу, само ако је већ унапред било познато шта ће писати у налазу вештачења.
Вештак којег смо ми предложили (ДЂ) има ужу специјалност “Процена подобности за родитељство и саслушање малолетника”, а вештак којег су ми покушали наместити (ММ) има ужу специјалност “Нарушени породични односи и анксиозност”. Још једна небулоза, па ја сам имао нарушене породичне односе још пре 11 година, зато сам се и развео, и сад ми такав вештак није ни потребан, зар не?

На крају ипак успевамо да се изборимо да вештачи вештак (ДЂ), вештачи мене, бившу супругу, дете и плус на захтев тужене долази и на суд да вештачи и суочи се са радницом ЦСР Бач (БП) која није ветшак, нити је има у регистру судских вештака, ал` суд опет неким чудом, у свом записнику, самовољно именује особу (БП) вештаком, иако то она није и само је водитељица случаја у ЦСР Бач. Вештак вештачи у корист детета, наводи да је у интересу детета да пређе да живи самном, а ја добијам поново решење у којем сам по други пут одбијен, уз образложење да је вештак прекорачио своје овлашћење, изјаснивши се да сматра да дете треба да пређе да живи самном. Опет још једна ствар, за коју се питам ко је ту луд, па суд је тражио од вештака да да своје мишљење и да се изјасни???

Поново шаљемо жалбу апелацији, да бих данас након 6 месеци чекања на одговор добио одбијеницу апелације, иако је потпуно контрадикторна првом решењу апелације. У међувремену, све ово траје скоро 2,5 године, син ми има сада већ 13, а ја сво ово време, заједно са њим, проживљавам сва малтретирања која он трпи, и на која ми се жали, од стране мајке, очуха, бабе, деде итд. Од бацања на земљу, напуцавања фудбалском лоптом, преко дављења и набијања на зид, све до псовки, у виду ј…… те отац који те направио, а као шлаг свему томе су бабина убеђивања, да одустане од жеље да живи са оцем, а она ће му купити ово или оно.
На сву срећу, колико год му било тешко, све то подноси, не мења мишљење, не да се поткупити.

Идемо даље, тражимо ревизију, видећемо шта ће касациони суд одлучити, а ја не желим мирно седети и чекати шта ће се десити, доста сам седео, и урадићу шта год будем могао, да се за свог сина јединца изборим, тим пре, што и ја сада имам савршен брак, жену која ме подржава у свему, ћерку (пасторку), која мене зове тата, јер судбина се мало поиграла са нама, па док је рођени отац уопште не гледа ја мењам ту улогу, и трудим се, да је не ускратим низашта, као ни своје дете. Али више немам једну ствар, што је разлог више да се борим за свог сина, немам више опцију да будем отац, захваљујући горе наведеном здравственом стању, иако бих то јако желео са савршеном женом какву имам поред себе. Јован је једино што иза мене остаје крвно, и као човек и као отац, осећам дужност да се морам борити до краја, све док се не изборим и свом детету широм отворим врата свог дома. Са друге стране, постоји и страх, он је сад у пубертету, и не бих волео да се то на њега одрази негативно, што је и вештак навео да је врло лако могуће, уколико не пређе код мене.

За све што сам горе навео, поседујем како писане, тако и материјалне доказе, као и доказе који никада нису видели суда, ал пошто ни ја не видим правду у правосуђу за своје дете, докази су чувани за медије, и за јавност, за правду народа, па ако нема правде на суду, не за мене, већ за моје малолетно дете, онда ће можда јавност отворити очи, и ко зна, можда нешто и добро изроди из тога. Борим се за то дете, скоро пола свог живота, и ко је прочитао од почетка до краја, схватиће да је то тако.

Овим путем МОЛИМ све људе добре воље, за контакт, мејл, телефон, свих могућих и немогућих ТВ станица, новина, медија, како би ова прича ишла даље, како би се чула, и како нечије дете не би пролазило оно што пролази моје, како би се и у правосуђу изградила равноправност између мајки и очева, јер то што смо очеви, не значи да смо гори родитељи од мајки, штавише, тужно за рећи, али има мајки које нису ни до колена неким очевима.

Такође, сваки савет људи добре воље, другарски, родитељски, правни, свака група, удружење, политичко или самостално је добродошло са било каквом иницијативом или идејом, јер ја сам своје идеје већ потрошио и једино ми остаје свест народа и помоћ медија. Другим речима, једино ми преостајете Ви, који сте ову моју причу прочитали, и нада да ће ова прича бити прихваћена у што више медијских кућа. Хвала свима унапред.“