Свакодневна прича о родној равноправности као и промотерке ове у суштини хомосексуалне агедне врло мудро избјегавају равноправност када је старатељство над дјецом у питању.Ту им не сметају ткзв. стереотипи, односно традиционални приступ да дјеца по разводу припадају искључиво мајкама.И добро, то и не би био толики проблем да огроман број очева није уцијењен разним стварима и прохтјевима бивших супруга да би имао голи контакт са дјецом.
Алиментација је прво и основно.Свако питање које се тиче дјетета, свако интересовање за дијете своди се на тај финансијски моменат.Јеси ли уплатио?Кад ћеш да уплатиш?Је л' мислиш да је само то довољно?Ово су само нека од стандардних питања и наравно уколико је одговор на било које од њих негативан по страну која поставља то питање слиједи казна.
Те казне нису саме по себи тешке за другог родитеља колико и само дијете пати.Те казне су такве да управо највише погађају само дијете.Свакога дана имамо све више и више истраумиране дјеце зато што се добар дио жена по разводу опходи као да су дјеца њихово приватно власништво које се очевима рентира за мјесечну надокнаду.Нико не пита да ли имаш или не, да ли си остао без посла или не, да ли си имао било какав други проблем, као што нико не пита колико на мјесечном нивоу издвојиш за дијете преко.
Закон је такође врло суров.Можете дјетету да приуштите стотине евра преко алиментације, то вам се не рачуна.Један или два мјесеца ако изостану можеш бити кривично гоњен а казна иде до двије године.Наравно, нико ни не пита гдје је ту логика и ко ће плаћати алиментацију ако би пуне двије године ишао у затвор?!
За сво то вријеме они који су највише на губитку су управо дјеца, док они који су у највећем добитку су разне феминистичке организације које снажно гурају овакву праксу, инвестирају у њу и залажу се за још веће санкције према мушкарцима.
Bravo za tekst. Ma da ima tu još mnogo da se doda. Ispade da je samo alimentacija problem. A realno ima mnogo vise problema od same alimentacije.
ОдговориИзбришиАлиментација је само врх леденог брега – шта се крије испод?
ОдговориИзбришиПотпуно сте у праву. Фокус на алиментацију је често стратешки маневар система – лакше је јурити уплатнице него решавати комплексне психолошке деструкције које се дешавају у породици. Када загребемо испод тог финансијског момента, наилазимо на низ проблема који су подједнако, ако не и више, погубни:
1. „Право на папиру” наспрам стварности
Највећи проблем није новац, већ извршење пресуде. Отац може да плаћа сваки динар на време, али да и даље зависи од „добре воље” бивше супруге да ли ће дете заиста видети. Систем који драконски кажњава кашњење уплате, а благо или никако не кажњава ускраћивање детета, директно поручује да је отац само платиша, а не родитељ.
2. Информативна изолација
Отац је често изопштен из дететовог здравственог картона, школских успеха или проблема. Школе и болнице се и даље, по инерцији, обраћају само мајци. Мушкарац мора буквално да „проси” за информације које му по закону припадају. Тај осећај да сте странац у животу сопственог детета је бол који алиментација не може да опише.
3. Суптилна деградација ауторитета
Проблем је и у томе што се отац системски своди на „забавног викенд-родитеља”. Њему се одузима право да васпитава, да поставља границе и да учествује у свакодневним одлукама. Ако отац покуша да буде ауторитет, мајка-отуђивач то често користи као доказ његове „строгоће” или „неподобности”, чиме се отац држи у константном шаху.
4. Испирање мозга детету (Тиха отмица)
Можда и највећи проблем који измиче контроли је психолошко профилисање оца пред дететом. Свакодневно капање отрова – „Тата те не воли довољно”, „Тата не да паре за твоју екскурзију” – ствара код детета лажну слику која се касније тешко или никако не поправља.
Закључак
Алиментација је само инструмент контроле. Прави рат се води око права на љубав, сећања и идентитет детета. Док год друштво сматра да је отац „завршио посао” када уплати новац, имаћемо генерације деце која имају патике и књиге, али немају здравог и присутног оца.
Поента: Питање алиментације је питање новца, али питање виђања и васпитања је питање опстанка породице.
Шта бисте Ви додали као највећи изазов? Да ли је то бахатост центара за социјални рад, спорост судова или нешто треће што систем упорно гура под тепих?