PRAVDA ZA TATE

  Roditeljsko otuđivanje ili Parental Alienation Syndrome ( skraćeno PAS) je skup radnji koji preduzimaju uglavnom roditelji, vrlo često pomognuti od svoje porodice i prijatelja, a koje imaju za cilj da se dete, privremeno ili trajno odvoji od jednog roditelja. Najčešće se javlja u vremenskom periodu posle razvoda braka ili prekida vanbračnih zajednica. Otuđivanje dece moguće je i u celovitim porodicama, ali je to znatno ređe. Otuđivači, roditelji koji otuđuju dete od roditelja su, po pravilu, roditelji sa kojima deca žive, koji na osnovu sudskih odluka samostalno vrše roditeljsko pravo. Svako dete je u trenutku razvoda podeljeno u svojoj ljubavi prema oba roditelja, jer, to tada to je bio čitav dečiji svet. Osobe sa kojima je dete svakodnevno provodilo vreme. Deca ne razumeju razvod, prava odraslih da žive u braku ili van njega, da žive zajedno ili odvojeno. Izlazak jednog roditelja iz svakodnevnog života deteta već predstavlja veliki emotivni bol. Taj bol zatim pojačavaju otuđiv...

Гледао сам у њега, преко оног зеленог стола, знате они столови што већ сто годинама стоје по лекарским ординацијама, онако помало изгуљени на ивицама, широки и онако грозно зелени, са неколико фасцикли  и кутијом претпраном оловкама. Његов раскопчани бели мантил ми је био у страшној супротности са оним што је говорио. Ваљда тај бели мантил значи да некоме помажеш, да се трудиш да му буде боље а он је баш радио супротно. Сваком својом речју је чинио да тонем и да ми се врти у глави и да се све губи у некој измаглици. Ужасно ми је сметао тај његов бели мантил, баш тако раскопчан и згужван на реверима и рукавима али сам стално враћао себе на то да је он лекар, психијатар и да је ово његово радно место, клиника нека,  и да је он сада сасвим случајно неко ко уништава животе а не спашава их. Сада је он сасвим случајно судски вештак и ја сам ко зна како доспео преко пута њега и мој је живот у његовим рукама. И мој и сви наши животи. Имате троје деце - рекао ми је. Да - одговорио сам....

                                          Лезбијке желе секс са женама и стога хетеросексуалног мушкарца доживљавају као конкурента и непријатеља. Стога желе да га униште. Има много начина како га уништавају, а најчешћи је тај што у јавности дижу фрку око „насиља над женама” („violence against women”) и „породичног насиља” („domestic violence”). Све су то подле обмане. Оне само глуматају жртве, а мушкарце лажно оптужују. Главне експоненткиње те банде код нас су Марија Лукић, Милена Радуловић и Данијела Штајнфелд. Оне имају подршку лезбијског Женског аутономног центра и бројне друге хомосексуалне организације. Подржава их и болумента државних ЛГБТ испостави: заштитник грађана, повереник за равноправност, Завод за равноправност полова итд. Подржава их и председник Владе Србије лезбијка Ана Брнабић, која је на то место и постављена да би штитила ЛГБТ лоби. Подржавају их и „политичке лез...

Они који прате мој рад знају да већ дуги низ година проричем долазак жена антифеминиста на друштвену сцену. Недавно се то пророчанство и обистинило. Новосађанка Тајана Потерјахин, сестра интелектуалца Владимира Потерјахина, гостовала је у уторак 31. августа 2021. у студију београдског Новог Стандарда. Водитељ интервјуа је био Александар Вујовић. Интервју је окачен на јутјуб у суботу 4. септембра 2021. Интервју је уредништво насловило: „Женама се данас намеће став да је мушкарац њихов непријатељ”. Како се из интрервјуа види, тај став друштву намећу мушкомрзачке радикалне феминисткиње. Тајана анализира „женске сајтове” и констатује да су они под контролом радикалних феминисткиња. Дакле, радикалне феминисткиње не контролишу само експлицитно радилнофеминистичке сајтове, него и оне који су за ширу женску публику. О тој малигној појави говорим већ деценијама. Радикалне феминисткиње су се прошириле и по главнотоковским медијима. Појава није наивна, нити безазлена. Тај сој људи долази из најду...

У недељу 22. августа 2021. Политика онлајн објавила је чланак „Жене у Србији примају у просеку 8,8 одсто мању плату од колега.” О чланку се могу рећи бар дванаест ствари. Прво. Овновна нит чланка је та да су жене у економији дискриминисане. Нису. Теза је погрешна. Жене у економији нису дискриминисане. Када раде исти посао исте дужине и исте квалитете жене су једнако плаћене као и мушкарци. Друго. Жене које раде исте послове као и мушкарци заправо уживају бројне привилегије. Оне могу бити формалне и мање формалне. Овако или онаку, жене добијају бројне предности (advantages). Треће. Са аспекта журналистике, чланак је дежа ву. Он је само један у мору таквих чланка који су преплавили електронске и штампане медије. Они су продукт радикалних феминисткиња које контролишу главнотоковске медије. Четврто. Са аспекта психологије, чланак има за циљ да код жена изазове револт и бунт. Жене које имају та осећања нису срећне. Али феминисткиње за њихова осећања не маре. Пето. Са аспекта социјалне полит...

Британски новинар грчког порекла Мајло Јанопулос (Milo Yannopuous) је рекао: „Жене знају да феминисткиње говоре једну ствар, а раде другу. Жене знају да примарна сврха феминизма данас није да помовише једнакост, него да уништава мушкарце” („Women know that feminists say one thing and do another. Women knew that the primary purpose od feminism these days isn’t to promote equality. It is to beat down on men”). На Западу има много жена антифеминисткиња. Неке од познатијих су: Френсис Кендал (Frances Kendall), Хедер Трекслер Ремоф (Heather Trexler Remoff), Хелен Фишер (Helen Fisher), Крситина Хоф Самерс (Christina Hoff Somers), Џенис Фиаменго (Janice Fiamengo), Карен Строн (Karen Straughan), Кејси Џеј (Cassie Jaye), Томи Лорен (Tomi Lauren), Тами Брус (Tami Bruce), Ерин Пизеј (Erin Pizey), Хелен Смит (Helen Smith). Кристал Рајт (Christal Right), Хелен Кронин (Helen Cronin), Џанет Блумфилд (Janet Boomfield), Алисон Башел (Alison Bushell), Белинда Браун (Belinda Brow), Соња Шалејн (Sonja Sha...

Ovo je  d okumentarac iz Argentine (kraj 2014. godine), „Borrando a papa“ (Brisanje oca):   https://www.youtube.com/watch?v=9hspIL13p1Q   (titl na engleskom). Dokumentarac prikazuje šikaniranje očeva u Argentini od strane sistema, uskraćivanje očevima pristupa deci i lažne prijave od strane majki kojima se uvek i sve veruje. Evidentan problem je nedelotvornost i pristranost policije i sudstva kojima je nametnuto "da štiti majke". Razotkriva se korumpiranost feminističkom propagandom celog sistema socijalne službe i dela profesionalnih psihologa koji su vezani uz taj sistem. U filmu se pojavljuje i psiholog Lilian Handel, koja otvoreno tvrdi da svi muškarci koji prijavljuju nasilje lažu i da žene „vrlo retko, ako i ikada“ lažu o nasilju! Predstavnice organizacije Shalom Bait „centra za zaštitu žrtava nasilja“ otvoreno priznaju da savetuju ženama da prijave nasilje radije nego da se upuštaju u pošteni sudski postupak razvoda!   Ono što argentinski dokumentarac...