Владислав Ђорђевић: ПИСМО ЉУБИЦИ

Девојчица Љубица је рођена у напаћној Метохији. Добила је нежно име, али живот је није мазио. Колико може да се наслути, отац јој је рано преминуо. Можда је умро од неке болести. Можда управо од неке изаване од радијације, јер је Метохија контаминирана бомбама. Можда није имао новаца да се лечи. Болест и сиромаштво често иду заједно. Можда је убијен. Питање је да ли ћемо то икада сазнати. Како се чини, мајка јој није способна да се стара о њој. Можда је болесна. Можда напросто не жели да се о њој стара. Можда је се стиди. Можда је се одриче. Можда јој је то ванбрачно дете. Било како било, Љубица је Божје дете. Рођена је по промислу Божјему и има право на срећан живот!

Љубица је била на ивици егзистениције, потуцајући се од немила до недрага, све до часа када је нису удомили Мила и Ив. Примили су је у свој топли, удобни стан. Мила је као разлог за усвајање мале Љубице навела свој патриотизам. То и јесте разлог, али не пресудни. Свако по помаже другом најпре је човекољубац, па онда можда и патриота.

Мила и Ив су Љубици дали материјалну помоћ. Излечили су је од инфективних болести, поправили јој зубе, купали је и неговали, оденули је и украсили. Дали су јој и емотивну помоћ. Окружили су је љубављу. Престала је да се тресе и буде уплашена. Почела је да стиче самопуздање, да верује у себе и своју будућност.

Кренула је елитну школу. Почела да се истиче знањем и понашањем. Проговорила је стране језике. Летовала је у иностранству. Била је окружена људима од духа. Пред Љубицом је била светла будућност даме и интелектуалке, као што је то и њена добротворка.

Све је то изненада прекинуто 15. децембра 2017. када су је одвеле „феми-есесовке”. На силу је прекинут њен срећни напредак. То је она и предвидела у „прекогнитивним сновима”.

Али не брини, мала Љубице! Србија је уз тебе. Наћи ћемо те и вратити Мили и Иву. Поново ћеш бити вољена и пажена, окружена људима који те воле и желе да виде твој развој. Сви смо уз тебе, мила душице!

У име целе Србије, Владислав Ђорђевић