ШТА ЈЕ СИНДРОМ ОТУЂЕЊА ОД РОДИТЕЉА?

 

Шта је ПАС синдром отуђења од родитеља?

 

 Менаџер пројекта Анастасија Бабичева говори о синдрому отуђења од родитеља.

ПАС (синдром родитељског отуђења) или синдром отуђења од родитеља је скуп симптома типичних за понашање детета у ситуацији тешког породичног сукоба, када је дете вештачки отуђено од родитеља који живи одвојено, кроз „програмирање“ мржње, избегавања, неспремност за одржавање контакта, коју спроводи родитељ који живи одвојено са дететом.

ПАС је изузетно негативно, дубоко трауматично искуство, не само за дете већ и за отуђеног родитеља. Зато се стварање предуслова за ПАС посматра као облик насиља – од психичког до стварног (отмица, изолација), а у таквим ситуацијама говоримо о принудном отуђењу детета од родитеља.

Како се то дешава?

- Родитељи се разводе или сукобљавају, а родитељ са којим дете остаје да живи почиње да „програмира“ дете на неадекватан однос према другом родитељу који живи одвојено. У таквим ситуацијама за дете се ствара „нова породична прича“, „митологија“, у којој је отуђени родитељ недвосмислено лош, опасан, достојан мржње и недостојан љубави или разумевања, злонамерно нанео штету породици и напуштен, и тако даље.

– Екстремни облик принудног отуђења је потпуна изолација детета од другог родитеља кроз емотивно киднаповање детета, његово скривање или стварање ситуације у којој је комуникација немогућа: на пример, одвођење детета у другу земљу против воље другог родитеља, приморавајући их да престану да комуницирају путем претњи, уцена и слично.

- Као резултат тога, дете прихвата понуђену му интерпретацију фигуре отуђеног родитеља и почиње да показује неадекватан, често крајње анксиозан, мрски и избегавајући однос према њему.

 

Како препознати ПАС синдром?

1. У породици се одвија „кампања оцрњавања“: породична историја се „преписује“ за дете, ствара се читава „митологија“, изграђена око идеје да је отуђени родитељ лош, опасан, злонамеран.

2. Дететово непријатељство према отуђеном родитељу, као и његови страхови су неосновани: дете не може да објасни зашто је овај родитељ лош или опасан, или даје слабе, несразмерне разлоге.

3. Дете неједнако, неједнако доживљава родитеље: отуђени родитељ је лош у свему без изузетка, док је родитељ који отуђује добар у свему без изузетка.

4. Феномен „независног мислиоца”: дете је сигурно да је однос према отуђеном родитељу његова сопствена идеја и нема сугестије.

5. Дете агресивно подржава отуђеног родитеља у сукобима: дете верује да је отуђени родитељ апсолутно крив за сукоб, чак и ако је ова изјава супротна стварности и чињеницама.

6. Дете се не осећа кривим за мржњу и агресију према отуђеном родитељу.

7. Феномен позајмљених сценарија: у мишљењима детета појављују се „страни” судови, појмови који не одговарају узрасту, чије значење ни само дете можда не разуме.

8. Дете проширује непријатељство на друге чланове породице: рођаци и вољени повезани са отуђеним родитељем, са којима су некада били добри односи, сада се такође доживљавају као непријатељски расположени.

Ово су Симптоми према др Ричарду Гарднеру.