KUTIJA ZA POSTELJINU

Moj sin je imao dečiju sobu, kada je bio mali, onu plavu, dečačku. I bila je tu kutija za posteljinu u koju smo ujutru zajedno pakovali njegov jastuk i jorgan, da bi mogao preko dana da se igra na krevetu a da mu posteljina ne smeta. To je ona kutija, tik kod uzglavlja kreveta, mala, u koju stane samo ta posteljina, I ništa više. Sigurno znate na šta mislim. I onda smo jednog dana spakovali njegovu posteljinu u tu kutiju, tog je jutra njegov tata došao po njega da provedu neko vreme zajedno i više se nikada nije vratio u tu svoju sobu.

Njegov ga je tata poveo svojoj kući, rekao mi - videćeš ga sledećeg vikenda a moj sin više nikada ni jedan dan od tada nije proveo sa mnom.

Sutradan mi je stigla tužba za oduzimanje roditeljskog prava na kućnu adresu.

Prošlo je devet godina i za to vreme prošlo je mnogo suđenja, sudija, advokata, veštaka, žena u centrima za socijalni rad i prošlo je mnogo dana u kojima sam ja ležala na podu zgrčena, nekada vrišteći u mrak a nekada bez glasa. I za tih devet godina nisam zagrlila svoje dete, prvih pet ga nisam ni videla. Ali, eto, uspela sam da dokažem da nisam zlostavljačica, da nisam luda i da imam roditeljske kapacitete. Ali, eto, moj sin je do tada već napunio petnaest godina i sudija je odlučila da se prekinu postupci jer dete sada ima pravo da samo odlučuje da li će viđati drugog roditelja ili ne.

Posle devet godina teškog otuđivanja nije bilo dileme šta će dete odlučiti…

Za tih devet godina, ja sam u prve tri shvatila da ću umreti od očaja ako ulazim u dečiju sobu. I shvatila sam da je sva odeća moga sina sada njemu odavno mala, sva ona koja je bila u ormanu. I tako sam, malo po malo, podelila odeću drugoj deci i drugim roditeljima koji svoju decu imaju sreće da mogu da zagrle i obuku pred vrtić. I igračke sam poklonila. Sve osim jednog sivog mede sa kojim je spavao i jedne maslinasto zelene prolećne jakne koju je najviše voleo. Njih imam i sada, onako, stoje među mojim stvarima u ormanu i operem ih ponekad, volim da mirišu na omekšivač.

I onda sam u tih devet godina poklonila komšinici dečiju sobu, za njenog sina. Selila sam se u drugi stan. U tom drugom stanu nisam imala snage da napravim dečiju sobu, za sina koga ne mogu da vidim duže od jednog sata u dve nedelje, toliko je otac tražio na sudu, uz njegovo prisustvo. I to je bilo strašno, to mučenje za nas oboje, ali to ću vam pričati drugi put, sada ne mogu.

I tako, posle pet godina sam se pakovala da se preselim, sve je već bilo u kutijama tog nekog dana, kada sam prišla kutiji za posteljinu, sasvim slučajno, više da pogledam kako da je odšrafim od kreveta, da je lakše komšinica odnese u svoj stan. Otvorila sam je i u njoj je stajala posteljina mog sina, isto onako kako smo je spakovali tog dana kada ga je tata odveo od mene. Sve je stajalo kao da je vreme stalo - njegov jastuk sa zelenim i plavim medama i meko ćebe, ono lagano, prolećno. I potpuno sam sigurna da sam osetila miris njegovog tela dok spava i miris omekšivača.

Sada moj sin ima 17 godina i prvi put je rekao da bi došao da provede vikend kod mene, kaže - sam je odlučio da dođe i nije ga briga što se otac tome protivi. I eto, ja u stanu imam sobu za njega, ali praznu, u njoj je moj radni sto i jedna fotelja i ja sam odavno prestala da se nadam da bi to bila neka dečija soba. U početku sam je zvala “Sašina soba” a onda sam je lagano počela nazivati sobicom i tako je ostalo - sobica… Onda sam u ponedeljak kao bez glave odjurila da kupim krevet, znate onaj na rasklapanje, nemam baš za pravi trenutno, nije da imam neku ušteđevinu a nisam se nadala ovakvoj sreći. I eto, kupila sam taj na rasklapanje, i dušek i posteljinu i namestila sobu za sina.

Bio je to divan vikend, ne tužan nego baš lep, samu sam sebe iznenadila što nisam plakala kada smo satima sedeli i pričali šta smo sve prošli i kako se on osećao sa svojih 5 i 6 i sve te godine kasnije. A onda je došla nedelja i moj sin je nazvao oca i rekao mu da hoće da ostane kod mene još jedan dan, do ponedeljka. I onda je otac rekao da to ne dolazi u obzir, i na šta to liči, i da mora da se vrati da bude sa svojom porodicom i da je dosta bilo sedenja kod mene. Moj sin je ipak rekao da će ostati i spustio slušalicu. A onda su ga zvali svi, u sledeća dva sata - po nekoliko puta - i otac, i očeva žena, tetka i deda i baba… On je na kraju rekao - ipak moram da idem, ići ću posle ručka kući.

I otišao je.

Ja sam ušla u sobu i počela da nameštam taj krevet i stavila sam jastuk i pokrivač u kutiju za posteljinu. Drugu kutiju za posteljinu, ne onu staru, nju više nemam. A onda sam dugo ostala da stojim nad tom drugom kutijom pitajući se da li ću ponovo zaboraviti da u njoj stoji posteljina.

Iz knjige priča u nastajanju “Tri boje nesreće - siva, crna i bela”

Ana Rajković, psiholog I psihoterapeut