ДА ЛИ ТРЕБА ПЛАЋАТИ ДОМАЋИЦЕ?

Феминисткиње су неуморне у измишљању разлога да жена добије паре, па су се тако досетиле да жене раде у кући „бесплатно” и да за то треба да буду плаћене. Идеју промовишу не само леволибералне феминисткиње, него и неке назови конзервативне и патријархалне жене. Дакле, теза је заразна. Али и апсурдна. И за то постоји више разлога.

Прво. Идеја је чист сексизам. Не раде по кући само жене, него и мушкарци. Ја лично перем, сушим и пеглем рубље и одећу, чистим и уређујем кућу, купујем намирнице и спремам оброке. То раде и многи други мушкарци. Заправо, раде и многе друге послове по кући. Ако би се само жене финансирале за кућни рад, онда бих ја и многи други мушкарци били дискриминисани. Дакле, теза је чист сексизам и чиста „родна” дискриминација.

Друго. Није тачно да жене које раде по кући то раде бесплатно, а да муж не даје свој допринос. Ако је жена незапослена, неко мора да заради паре да се купе намирнице за јела и друге потрепштине за кућу. Дакле, ако муж ради и то све финансира, онда он партиципира у одржавању домаћинства. Његов допринос је важан колико и женин, ако не и важнији.

Треће. Није тачна идеја да жена то ради за друге. Кад кува ручак, она то чини не само за друге, него и за себе. Ваљда ће и она да поједе ручак којег је спремила?! Кад спрема кућу, она то не чини само за друге, него и за себе. Ваљда и она живи у тој кући. Ради за себе и своје најближе, а не за неког странаца и туђинца. Такле, теза да она то ради за друге је нетачна.

Четвро. Жена која ради по кући у већини случајева за то и добија новце или материјалне дарове. Добија и емотивну стисфакцију и виду захвалности, наклоности и љубави. Дакле, у већини породица њен рад се цени. Она има материјалну и емотивну сатисфакцију. Далеко да је жена у сваком домаћинству некаква робиња и служавка, како то феминисткиње тврде.

Пето. Ако ће се домаћице финансирати из државног буџета, онда ће неко морати то да плаћа. А то могу бити само порески обвезници, а то нису само запослени мушкарци, него и запослене жене. Сви запослени ће морати да плаћају домаћице, а то значи да ће порези бити већи, а плате мање.

Шесто. Ако ће се плаћати домаћицама за рад у кући, ко гарантује да ће се новац трошити наменски. Жене могу да тај новац троше на своје своје личне потребе. Неке жене ће добијати новац, иако им није потребан, а неке неће којима је потребан. Простор за злоупотребе је велики.

Седмо. Ако ће се жена плаћати за домаћички рад, ко ће тај рад да контролише и евалуира?! Хоће ли муж да даје оцене за њен рад? Деца? Државна инспекција?

Осмо. Ако ће жене домаћице добијати 70.000 динара, како феминисткиње предлажу, онда ће бити дискриминсанне жене које су запослене. Много од њих раде теже послове зе мање паре, а код куће и све то што и домаћице. Зато би многе запослeне жене дале отказ. Исплативије би им било да буду „плаћене домаћице”, него да негде раде. У већини случајева би радиле мање, а више зарађивале. Дакле, идеја да треба плаћати домаћице само би подстакла жене да престану да раде ван куће. Ефекат би био у бити антифеминистички. Жене би нагрнуле у кухиње.

Са које год стране гледали, наизглед фина идеја је апсурдна. Ако се већ иде на то да се домаћицама помогне, онда би било најбоље повећати плате и пензије. То би било добро не само за њих, него за све.

Аутор: Владислав Ђорђевић