REČI OTUĐENIH RODITELJA POTRESAJU ČAK I ONOGA KO NE ZNA NIŠTA O PSIHOLOŠKOJ TEŽINI KOJU TI LJUDI NOSE

 

Ambiguitetni gubitak je jedno od najrazornijih emotivnih stanja koja čovek može doživeti.

Reči targetiranih i otuđenih roditelja sa kojima radim potresaju čak i onoga ko ne zna ništa o psihološkoj težini koju ti ljudi nose.

"Ne mogu da se radujem svom drugom sinu, trudim se ali ne ide. Volim ga i sve je tu kako treba i sa njim i sa mojom drugom porodicom, ali kada ga vidim kako se gega onako mali prema meni i grli me, ja bih mogao samo da plačem. Uvek mi je u glavi slika mog prvog sina i pitam se da li liči na svog brata, kada je prohodao, kada mu je ispao prvi zub, da li me se uopšte seća... i sve to oboji u sivo ovu moju sreću i samo bih plakao. A znam da ne smem tako da se osećam."

"Sada će četvrta godina kako nisam videla svoje dete. Ne znam šta da radim, ne mogu da odustanem a ne mogu ni napred, nemam kuda da krenem. Kao da ležim u grobu a još nisam umrla. Čekam da dođe vreme da ovo malo prijatelja koje imam bace šaku zemlje preko mene."

Mnogi se očevi i majke osećaju ovako. Nemojte ćutati o tome. Pričajte sa svojim bližnjima, pričajte i javno, napišite svoju priču, obratite sa za pomoć stručnjacima - i psiholozima i pravnicima. Postoje ljudi koji vam mogu pomoći da izađete iz ovog kruga nasilja.

Ana Rajković, psiholog-psihoterapeut