ДРЖАВА ИМА ОБАВЕЗУ ДА ОЧЕВИМА ОМОГУЋИ ЛИЧНЕ ОДНОСЕ СА ЊИХОВОМ ДЕЦОМ И ДУЖНА ЈЕ ДА СПРЕЧИ СВАКО ОПСТРУИСАЊЕ ТИХ КОНТАКТА

Део одлуке Уставног суда у једном предмету гласи овако:

 

“Према томе, како неизвршење правноснажне и извршне пресуде, којом је уређен начин одржавања контакта између детета и родитеља са којим оно не живи, може имати негативне последице по њихов однос, а што даље може довести у питање и могућност родитеља да несметано врши родитељска права и испуњава родитељске дужности, Уставни суд закључује да је уставна жалба, без обзира на чињеницу да је предметни извршни поступак још увек у току, допуштена са аспекта члана 65. Устава.

 

С тим у вези, Уставни суд указује на то да, иако спровођење извршења ради одржавања личних односа са дететом у одређеном тренутку може бити неизводљиво због одбијања детета да виђа родитеља са којим не живи, то не може бити разлог за обустављање извршног поступка, већ, напротив, разлог за примену додатних мера како би се обезбедило извршење правноснажне пресуде.

 

Извршни суд је, такође, имао законску могућност да позове школу коју деца похађају да учествује у извршном поступку, како би се деци помогло да прихвате виђање са оцем, а што није учинио.

 

Уставни суд, такође, констатује да се суд за све време трајања предметног извршног поступка није користио законском могућношћу да извршном дужнику изрекне новчану казну, иако је бар из другог неуспелог покушаја спровођења извршења било јасно да извршни дужник – мајка деце (код које се деца налазе и од чије воље, практично, зависи да ли ће се и када пресуда извршити) спречава извршење, имајући у виду да ни она ни деца нису били присутни у заказано време на датој адреси. Такође, извршни дужник је дужна да припреми децу за контакт са оцем и њено одбијање или пасивно понашање у том смислу је супротно најбољим интересима деце и може се сматрати спречавањем извршења, што на крају може резултирати потпуним прекидом контакта деце са оцем. С тим у вези, Уставни суд напомиње да принуда у односу на родитеља није исто што и принуда у односу на дете, коју треба увек избегавати. На овом месту Суд подсећа на праксу ЕСЉП према којој иако мере принуде против деце нису пожељне у овој осетљивој области, употреба казни не треба да буде искључена у случају незаконитог понашања родитеља са којим дете живи (видети, поред осталих, пресуде ЕСЉП у предметима Здравковић против Србије, од 20. септембра 2016. године, број представке 28181/11, став 65. и Фелбаб против Србије, од 14. априла 2009. године, број представке 14011/07, став 68.). Пракса ЕСЉП говори и о томе да домаћи органи нису ослобођени обавезе да предузимају све одговарајуће кораке како би омогућили контакт, чак и када постоји могућност да теже санкције не би промениле општи став родитеља (видети пресуде ЕСЉП R.I. и остали против Румуније, од 4. децембра 2018. године, представка број 57077/16, став 57. и Kuppinger против Немачке, од 30. Јануара 2015. године, представка број 62198/11, ст. 103 и 107).

 

Из наведеног је јасно да мере предузете од судске управе (указивање поступајућим судијама на неопходност хитног предузимања свих законом прописаних радњи у циљу што скоријег окончања поступка) нису биле делотворне, а велики број предмета којима су задужене судије извршног одељења не може бити оправдање за еефикасно и неделотворно поступање суда (видети, поред осталих, пресуду ЕСЉП у предмету В.А.М. против Србије, од 13. марта 2007. године, представка број 39177/05, став 100.).

Уставни суд има у виду да су у конкретном извршном поступку и суд и орган старатељства суочени са тешкоћама због сукоба између родитеља. С тим у вези, Суд указује на праксу ЕСЉП према којој недостатак сарадње између родитеља који су раздвојени није околност која сама по себи може ослободити власти од позитивних обавеза које имају према члану 8. Конвенције, а који им налаже да предузму мере које би помириле супротстављене интересе странака, имајући у виду најважније интересе детета (видети пресуду ЕСЉП у предмету Грујић против Србије од 28. августа 2018. године, број представке 203/07, став 65.).“

 

Одлука Уж-14395/2018 од 26. децембра 2019. године („Службени гласник РС“, број 14/20)”

 

ОНЕМОГУЋАВАЊЕ ЛИЧНОГ КОНТАКТА СА ДЕТЕТОМ ЈЕ РАЗЛОГ ЗА ПОТПУНО ЛИШЕЊЕ РОДИТЕЉСКОГ ПРАВА

 

Понашање родитеља који врши родитељско право којим спречава или онемогућава другог родитеља да одржава личне односе са дететом са којим не живи може представљати грубо занемаривање дужности из садржине родитељског права и разлог за потпуно лишење родитељског права.

Из образложења:

 

“Првостепени суд из чињеница које је у поступку утврдио, извео је неправилан закључак о томе да је ради реализације већ установљеног модела виђења малолетног детета са оцем, а који је одређен правноснажном пресудом Другог основног суда у Београду П2 бр. 1854/15 од 28. 11. 2017. године, неопходно установљавати обавезу мајке малолетног детета, овде тужене Б. Б, да у текућој години, два пута, 1. 6. и 1. 12. депонује пасош малолетног М. М. у депозит Другог основног суда у Београду. Уједно, првостепени суд доносећи ову одлуку, није имао у виду одредбе материјалног права, и то Породичног закона, које регулишу ситуацију када родитељ који врши родитељско право спречава или онемогућава другог родитеља да одржава личне односе са дететом са којим не живи, као и Закона о ванпарничном поступку које регулишу судски депозит.

 

Према одредби члана 61. став 1 Породичног закона ("Службени гласник РС", бр. 18/2005 са каснијим изменама и допунама), дете има право да одржава личне односе са родитељем са којим не живи. Међусобни контакт родитеља и детета представља основни елемент породичног живота у оквиру значења члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (Закон о ратификацији објављен у "Службеном листу СЦГ" међународни уговори бр. 9/2003 и 5/2005), а право на породични живот садржи и право родитеља да се предузму мере да се ти контакти олакшају (Кривошеј против Србије, представка бр. 42559/08 од 13. 4. 2010. године, параграф 50. и 51). Управо у циљу олакшавања контакта тужиоца А. А. са својим дететом малолетним М. М, пресудом Другог основног суда у Београду П2 бр. 1854/15 од 28. 11. 2017. године уређен је начин одржавања личних односа малолетног М. М. са оцем А. А. и то по широком моделу одржавања личних односа, у земљи и иностранству, управо због чињенице да тужилац живи и ради у Америци са породицом, где борави највећи део времена током године. Овај модел одржавања личних односа тужиоца са малолетним М. М. обухвата њихов контакт током распуста малолетног М. М, како у земљи, тако и у иностранству, и то не само у Америци где тужилац живи, већ у било којој страној држави, све ово поред контаката које ће малолетни М. М. са оцем остваривати за време када је тужилац у земљи, у току трајања школске године.

 

Најбољи интерес малолетног М. М. јесте да одржава лични однос са својим оцем управо онако како је то суд и одредио у правноснажној пресуди од 28. 11. 2017. године. Наведеном правноснажном пресудом, већ је установљен модел одржавања личних односа тужиоца са малолетним дететом, коју одлуку је суд донео руководећи се најбољим интересом мал. М. М, све ово у складу са одредбом члана 6. став 1. Породичног закона. С обзиром да право малолетног М. М. да одржава личне односе са тужиоцем, својим оцем, према одредби члана 61. став 2. Породичног закона, може бити ограничено само судском одлуком, несумњива је дужност тужене Б. Б. да на сваки начин омогући тужиоцу и свом малолетном сину да овај лични контакт одржавају, управо онако како је установљен правноснажном пресудом од 28. 11. 2017. године, што значи у земљи или у иностранству, у зависности од одлуке тужиоца како ће провести са малолетним М. М. време када је малолетни М. М. на распусту, у периоду од 1. 7. до 30. 07, односно у периоду од 1. 1. до 10. 1, али и за време такозваних "мини распуста" и празника, када је правноснажном пресудом одређено да ће са оцем малолетни М. М. проводити половину тих распуста, како у Републици Србији, тако и ван ње. То значи да је тужена дужна да по захтеву оца, благовремено преда пасош малолетног М. М, дакле и 30 дана пре виђења малолетног М. М. са оцем, како би се реализовао модел виђања, а понашање супротно томе према одредби члана 81. став 3. тачка 3. Породичног закона може представљати грубо занемаривање дужности из садржине родитељског права извршено од стране тужене. Наиме, овом одредбом прописано је да родитељ грубо занемарује дужности из садржине родитељског права, ако спречава одржавање личних односа детета и родитеља са којим дете не живи. Грубо занемаривање дужности из садржине родитељског права према одредби члана 81. став 1. Породичног закона може представљати разлог за потпуно лишење родитељског права тужене. Међутим, нема основа да се у овом поступку, поред установљеног модела одржавања личних односа, тужена обавеже да два пута годишње депонује пасош у рачуноводство суда, и то независно од тога да ли ће тужилац А. А. проводити време са малолетним М. М. у земљи или у иностранству, те да ли ће, уколико ће време проводити у иностранству, са малолетним М. М. путовати у земљу где виза није потребна, или у земљу где је потребна виза али која је претходно већ обезбеђена, а њено трајање није истекло.”

 

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж2. 104/19 од 29. 3. 2019)

 

Као што видимо пракса виших судова говори у прилог томе да се на крају родитељи на крају ипак изборе за контакт са децом али проблем је што их на том путу у великој мери спречавају и Судови нижег степена али и читав систем. Велик проблем представљају фабриковане пријаве, које подносе бивше жене или партнерке а све у циљу онемогућавања и опструисања контакта између детета и родитеља.

 

адвокат Милина Дорић, заменик председника ПОКРЕТА ЖИВИМ ЗА СРБИЈУ