Не само да жене доминирају у просветном систему него у њему превладава феминистичка идеологија

Не само да жене доминирају у просветном систему него у њему превладава феминистичка идеологија.

Жене у просвети доминирају. Та појава је позната и у другим државама и названа је „доминација жена у просветној струци” („препондеранце оф women ин the teaching profession”). Гледајући просвету у целини, код нас жене чине две трећине запослених.

1. ПРЕДШКОЛСКЕ УСТАНОВЕ

У предшколским установама у Војводини жене чине 96 одсто особља, а мушкарци 4 одсто. У предшколским установама у централној Србији жене чине 95 одсто особља, а мушкарци 5. Дакле, жене апсолутно доминирају.

Уопште узевши, жене су умешније за рад са малом децом, боље проничу у њихове жеље и намере. Имају више стрпљења и тактичности. Па ипак, зар није пожељно да мушкарци у већем постотку буду васпитачи? Зар готово потпуна феминизације предшколских установа није дискриминаторна према мушкарцима? Можда би и ту требало увести „систем квота”?

2. ОСНОВНА ШКОЛА

У основним школама у Војводини жене чине 91 одсто особља, а мушкарци 9 одсто. У основним школама у Централној Србији жене чине 82 одсто особља, а мушкарци 18 одсто.

Уопште узевши, педагошки рад са децом природно више лежи женама. Поседују више тзв. емоционалне интелигенције (емотионал intelligence). Па ипак, да ли је та презаступљеност жена у основним школама добра за развој деце, поготово мушке? Уколико дечака подиже самохрана мајка (а то је, нажалост, данас чест случај), а током целокупног основношколског образовања сусреће само жене, где је модел мушкарца са којим се може идентификовати?

Управо је о томе писала Вера Ж. Радовић: „У наведеним речницима и енциклопедијама педагогије истиче се да је реч о наглом повећању броја жена у учитељском позиву, као и да је реч о сталној тенденцији увећања броја жена у учитељском позиву, чиме се истиче да је реч о процесу који има позитиван карактер. То може да има негативне последице у васпитању деце, нарочито дечака у смислу једностраног васпитног утицаја женских модела у породици и школи” [1].

Цитат је значајан из више разлога, а један од њих је и тај што је контрадикторан. У њему се најпре истиче да феминизација учитељског позива „има позитиван карактер”, а одмах затим додаје да то може да „има негативне последице у васпитању деце”. Али контрадикција је разумљива јер се педагошке чињенице сукобљавају с феминистичком идеологијом.

Но основна нит ауторке је исправна. Вера Ж. Радовић запажа суштину: „Ако постојању феминизације позива на свим нивоима основног васпитања и образовања (мада различитог интензитета) у нашој земљи, додамо и феминизацију кадрова у домовима ученика и студената, феминизацију кадрова у стручним службама основних школа итд., можемо говорити о тренду феминизације просветне струке у целини” [2].

3. ПРОБЛЕМИ ДЕЧАКА У ОСНОВНИМ ШКОЛАМА

И без додатних истраживања, јасно је да дечаци у основним школама имају више проблема. Неки су природни. Наиме, дечаци чешће замуцкују, па им је чешће потребна помоћ логопеда.

Дечаци чешће имају и проблем са дислексијом – отежаним читањем и писањем. И савршено номални дечаци теже науче да читају и пишу.

Дечаци су природно немирнији. Као што свака учитељица и наставница зна, дечаци теже могу мирно да седе, па су чешће укоравани и грђени. Они чешће праве дисциплинске прекршаје, па су чешће и кажњавани.

Дечаци имају склоност да седе у стражњим клупама, а девојчице у предњим. То такође може да утиче на њихову концентрацију и школски успех.

Осим тога, под утицајем феминистичког педагошког лобија из деценије у деценију основне школе све више постају наклоњене девојчицама, а све мање дечацима. Нормално живахни дечаци се проглашавају „хиперактивним”, а они који воле да задиркују „насилницима”. Имајући то у виду, америчка академска радница Кристина Хоф Сомерс (Christina Hoff Sommers) написала је књигу Рат против дечака: како погрешно усмеравани феминизам штети нашим дечацима (The War Агаинст Boys: How Мисгуидед Феминисм Ис Харминг Оур Young Мен, 2000).

Укупно узевши, дечаци добијају ниже оцене, чешће иду на допунску наставу, чешће понављају разред и чешће школу напуштају. Оваква основна школа каква је данас више одговара девојчицама.

Запажање није ново. Већ је Вера Ж. Радовић приметила: „Индикативно је да девојчице константно остварују боље резултате од дечака на свим нивоима образовног система у времену када школа постаје мање-више феминизована средина […]. То значи да начин рада у школи одговара више девојчицама него дечацима, да не постоји исти третман ученика различитог пола […] и да настава у облику како се спроводи у нашим школама заиста није примерена дечацима, јер, упркос под‌једнаким интелектуалним способностима, у оценама заостају за девојчицама” [3].

Вера Ж. Радовић, позивајући се на једног другог аутора, приметила је и то „да девојчице у школи каква је данас и пред захтевима који се постављају, уз начин оцењивања који је на снази, представљају погоднији пол за постизање успеха” [4].

Запажање је тачно. Ипак, мало је оних који су спремни да закључе да постоји дискриминација дечака у основним школама. Мушкарци још нису постали свесни свих механизама дискриминације којима су изложени још од малих ногу.

4. СРЕДЊЕ ШКОЛЕ

Кадровски су феминизоване и средње школе. У средњим школама у Србији жене чине већину наставног особља. У 2011. жена наставника у средњим школама било је 19.338, а мушкараца 11.141. Жена је било више за 8.197. У процентима исказано, жене су чиниле 63 одсто особља, а мушкарци 37 одсто. Жена је било више за 26 одсто.

У 2012. жена наставника у средњим школама било је 19.610, а мушкараца 11.121. Жена је било више за 8.490. У процентима исказано, жене су чиниле 64 одсто особља, а мушкарци 36. Жена је било више за 27 одсто.

У 2013. жена наставника у средњим школама било је 19.626, а мушкараца 11.141. Жена је било више за 8.485. У процентима исказано жене су чиниле 64 одсто особља, а мушкарци 36. Жена је било више за 27 одсто.

Како подаци говоре, присутан је и тренд феминизације средњих школа. Жене посебно доминирају у гимназијама и педагошким школама. Како то утиче на васпитање и образовање ученика? Није још направљено ниједно истраживање које би се посветило том питању.

5. СРЕДЊОШКОЛСКИ ВАСПИТАЧИ И ПЕДАГОЗИ

О феминизацији средњих школа говоре и подаци о васпитачима у средњошколским домовима и педагозима у средњим школама. У Војводини жене чине 62 одсто васпитачког кадра, а мушкарци 38. У Београду жене чине 60 одсто васпитачког кадра, а мушкарци 40. У остатку Србије жене чине 57 одсто васпитачког кадра, а мушкарци 43 одсто.

Међу директорима средњих школа још увек доминирају мушкарци, али међу њиховим стручним сарадницима опет доминирају жене.

Појава је већ одавно уочена. Педагошки радник Недељко Тривунац запажа: „Када се ради о директорима школа, још увек је већинско присуство мушкараца, али, када се ради о стручним сарадницима, можемо и даље очекивати нагло смањивање учешћа мушкараца, о чему говоре и подаци о полној структури студената педагогије” [5].

6. ФЕМИНИЗАМ – ИДЕОЛОГИЈА СРЕДЊИХ ШКОЛА

Не само да су средње школе феминизоване кадровски него и идеолошки. У 66 средњих школа у Војводини уведен је предмет Здравствено васпитање о репродуктивном здрављу.

Уџбеник за тај предмет је феминистички најпре у погледу састава ауторки. Његове ауторке су све жене (Александра Капамаџија, Марија Зотовић, Снежана Укропина, Душанка Добановачки и Лидиа Туро).

Уџбеник је феминистички и садржински. Његов последњи део се зове Родна питања. Он даје експлицитно „џендеристичка” објашњења појава. Његове одреднице су све „џендеристичке” („Родни идентитет”, „Род и образовање”, „Родни стереотипи у медијима”, „На који начин питања рода утичу на учешће у грађанском и политичком животу?”, „Род, запосленост и економски ресурси”, „Род и брак”, „Род и телесна аутономија”, „Род и насиље”, „Сексуална принуда је облик родно-заснованог насиља”) [6]. Све су то феминистички написане одреднице. „Џендеристички” ставови су присутни и у другим средњошколским уџбеницима.

7. ПРОБЛЕМИ МЛАДИЋА У СРЕДЊИМ ШКОЛАМА

Као и у основним школама, чини се да више проблема у средњим школама имају младићи. Разлози за то опет могу бити природни и социјални.

У том периоду и младићи и девојке улазе у пубертет. Девојчице нешто раније него дечаци (за 2-3 године). Чини се да физичке и психичке промене у пубертету мење утичу на девојке. Чини се да дечаци пубертет преживљавају турбулентније и трауматичније. У том периоду они су далеко спремнији да се упусте у разна соципатолошка понашања (криминал, пушење, коцкање, дрогирање, суицид итд.).

Могуће је да је и устројство средњих школа такво да више погодује девојкама. У сваком случају, младићи у средњим школама имају ниже оцене, чешће неоправдано одсустују с наставе, чешће понављају разред и чешће се исписују. И наш средњошколски систем је „women friendly”.

Укупни резултат тога јесте тај да средњошколско образовање има 53 одсто жена и 40 одсто мушкараца.

8. ВИСОКЕ ШКОЛЕ И ФАКУЛТЕТИ

Тешкоће које преживљавају младићи у основним и средњим школама одражавају се и на то да ређе уписују високе школе и факултете. О томе сведоче статистички подаци.

У 2011. жена уписаних на високе школе и факултете било је 129.220, а мушкараца 102.441. Жена је више уписано за 26.779. У процентима то је више за 12 одсто. У 2012. жена уписаних на високе школе и факултете било је 133.427, а мушкараца 105.518. Жена је више уписано за 27.909. У процентима то је више за 12 [1]. У 2013. жена уписаних на високе школе и факултете било је 134.448, а мушкараца 108.400. Жена је више уписано за 26.048. У процентима то је више за 11 одсто.

Жене доминирају у сектору образовања, здравствене и социјалне заштите, уметности, хуманистичких наука, друштвених наука, пословања и права. Углавном је изједначен број жена и мушкараца у сектору услуга, пољопривреде и ветерине, а мушкарци доминирају у сектору природних наука, математике, информатике, технике, производње и грађевинарства.

Раскорак постоји и у погледу дипломираних студената. Према подацима из 2013, жена дипломираних на високим школама и факултетима било је 27.930, а мушкараца 19.867. Дакле, жена је више дипломирало за 8.063.

Тај тренд траје већ дуго. Он је довео до тога да више или високо образовање има 16 одсто жена и 12 одсто мушкараца. И та дискрепанција се повећава.

Али у особљу на вишим школама и факултетима још увек доминирају мушкарци. У школској 2013/2014. години жена запослено у вишим школама и факултетима било је 7.154, а мушкраца 8.175. Дакле, више је било мушкараца за 1.021. Запослених жена било је 47 одсто, а мушкараца 53 одсто. Али и ту се смањује разлика. Све се више жена запошљава на високим школама и факултетима.

У самом врху академске заједнице доминирају мушкарци (нпр. у САНУ). Али у Министарству просвете опет доминирају жене.

Укупно узевши, жене чине две трећине особља у просвети. А тенденција феминизације просвете се наставља.

9. ФЕМИНИЗАМ – ИДЕОЛОГИЈА ВИСОКИХ ШКОЛА И ФАКУЛТЕТА

Не само да су високе школе и факултети феминизовани када је реч о броју уписаних студената него је и њихова идеологија постала експлицитно феминистичка. На нашим филозофским факултетима постоји смер Студије рода и културе. Основале су га феминисткиње. Оне су најпре 1992. у Београду основале Центар за женске студије. Затим су од децембра 1995. у Новом Саду у оквиру мреже женских иницијатива Мултимедија започеле предавања из којих ће настати студијски програм Женске студије и истраживања.

Циљ ових студија даје Свенка Савић (на слици изнад), једна од главних њених оснивачица: „Циљ је проучавање и истраживање друштвеног статуса жена; артикулација интереса, ставова и спефицичности жена; унапређивање стручне и педагошке активности везане за друштвени статус жена; идентификација, дефинисање, утврђивање, афирмисање и друштвено промовисање снага женских способности, креативности и понос због тога” [7].

Како се види, студије се не баве објективно „родовима”, него само женама, и то на навијачки начин. Студије су заправо лезбијско-феминистичка пропаганда. То се види не само по садржају програмског текста већ и по томе што је објављен у лезбијско-феминистичком часопису Феминистичке свеске. Дакле, „Женске судије”, данас назване „Родне студије”, имају идеолошку, а не научну основу.

Феминистичка идеологија заступљена је и у другим факултетским студијским групама, а посебно на антропологији, социологији и новинарству.

Дакле, на нашим универзитетима царује радикални феминизам, и то без икаквог противљења. Како је приметио др Слободан Антонић, родни феминизам је „остао поштеђен озбиљне научне критике” [8].

Које су васпитне последице овог универзитетског феминистичког тоталитаризма? На то питање истраживачи би тек требало да одговоре. Мислим да се унапред може рећи да та једнострана феминистичка индоктринација има негативне васпитне и социјалне последице.

10. ВАСПИТНЕ ПОСЛЕДИЦЕ

Потребно је извршити испитивања која би открила какве су педагошке последице кадровске феминизације просвете и усвајање феминизма као своје идеологије. Може се претпоставити да феминизација просвете има за последицу опадање ауторитета просветних радника. Ученици који су окружени женама као просветним радницама могу лако изгубити осећај за поштовање ауторитета.

11. ИДЕОЛОШКЕ ПОСЛЕДИЦЕ

Феминизација просвете створила је услове да просветне установе постану пријемчиве за идеологију феминизма. Феминисткиње су базу са свој рад добиле у просветним установама. На филозофским факултетима су основане експлицитно феминистичке студије, а у средњим школама феминизам је идеологија у многим наставним предметима. Остаје да се одговори на питање колико академски феминизам утиче на углед просвете. Бојим се да својом једностраношћу и нетолерантношћу према критици утиче негативно.

12. БРАЧНЕ И ДЕМОГРАФСКЕ ПОСЛЕДИЦЕ

Жене су образованије од мушкараца. Чешће завршавају средње школе, високе школе и факултете. Остаје да се провери хипотеза да ли та дискрепанција негативно утиче на број склопљених бракова и наталитет.

Но, и без икаквог истраживања, мислим да се може мирне душе тврдити ово: што је жена образованија, то се теже одлучује на брак. Са порастом образовања расту и њени брачни критеријуми, па постаје пробирљива.

Живим у универзитетском граду и познајем много вискообразованих девојака које су фрустриране недостатком пожељних образованих мушкараца. Напросто, они мање образовани не задовољавају њихове брачне критеријуме.

Излаз из те ситуације је само један: држава би требало да подстиче школовање мушкараца. Нажалост, држава преко својих многобројних феминистичких организација подстиче образовање жена, а на образовање мушкараца не обраћа пажњу. Школовање мушкараца она не сматра проблемом.

Водећи једнострану политику „родне равноправности”, држава продубљује јаз у образовању жена и мушкараца и тиме ствара социјално-економску основу за повећање броја људи у невољном целибату.

13. ЗАКЉУЧАК

Феминистичка теза да су жене дискриминисане у просвети не стоји. Жене могу да се школују једнако као и мушкарци. Заправо, жене доминирају и просперирају у просвети на свим степенима школског система: примарном, секундарном и терцијарном. Не само да жене доминирају у просветном систему, него у њему превладава феминистичка идеологија. Скоро се може рећи да је просветни систем завера против мушкараца.

Требало би испитати које су психолошке и социолошке последице доминације жена у просвети. Чини се да доминација жена у популацији високообразованих негативно утиче на брак и наталитет. Што је жена образованија, то се теже одлучује на брак и рађање деце.

Имајући у виду све чињенице, чини се да је потребно да држава подстиче образовање мушкараца. Нажалост, држава, под утицајем феминистичког лобија, ради управо супротно. Она подстиче образовање жена и њихово запошљавање у просвети под изговором да су у школском систему дискриминисане. За такву фаворизацију жена у просвети нема оправдања.

 

Упутнице:

[1] Вера Ж. Радовић, „Феминизација учитељског позива”, Учитељски факултет Краљице Наталије, Београд, 2007, стр. 30. Подебљања у оригиналу.

[2] Ибидем, стр. 110.

[3] Ибидем, стр. 387.

[4] Ибидем, стр. 388.

[5] Недељко Тривунац, чланак „Ко су школски педагози?”, у часопису „Настава и образовање”, 2, Савез педагошких друштава РС, Београд, 2006, стр. 202.

[6] Александра Капамаџија, Марија Зотовић, Снежана Укропина, Душанка Добановачки и Лидиа Туро, „Здравствено васпитање о репродуктивном здрављу”, друго издање, Покрајински секретаријат за спорт и омладину, Нови Сад, 2015, стр. 181-195.

[7] Свенка Савић, чланак „Женске студије у Војводини”, у часопису: „Феминистичке свеске”, година В, 1997, бр. 9-10, стр. 42.

[8] Слободан Антонић, „Искушења радикалног феминизма: моћ и границе друштвеног инжењеринга”, Службени гласник, Београд, 2011, стр. 236.

______________

Библиографија:

1. Антонић, Слободан, „Искушења радикалног феминизма: моћ и границе друштвеног инжењеринга”, Службени гласник, Београд, 2011.

2. „Жене и мушкарци у Републици Србији”, Републички завод за статистику, Београд, 2014.

3. Капамаџија, Александра, Марија Зотовић, Снежана Укропина, Душанка Добановачки и Лидиа Туро, „Здравствено васпитање о репродуктивном здрављу”, друго издање, Покрајински секретаријат за спорт и омладину, Нови Сад, 2015.

4. Колин, Марија и Љиљана Чичкарић, „Економска и политичка партиципација жена у Србији у контексту европских интеграција”, Институт друштвених наука, Београд, 2010.

5. Перовић, Латинка (ур.), „Србија у модернизацијским процесима XIX и XX века”, бр. 4: „Жене и деца”, Хелсиншки одбор за људска права, Београд, 2006.

6. Радовић, Вера Ж., „Феминизација учитељског позива”, Учитељски факултет Краљице Наталије, Београд, 2007.

7. Савић, Свенка, чланак „Женске студије у Војводини”, у часопису: „Феминистичке свеске”, Београд, година В, 1997, бр. 9-10, стр. 41-44.

8. Тривунац, Недељко, чланак „Ко су школски педагози?”, у часопису „Настава и образовање”, 2, Савез педагошких друштава Републике Србије, Београд, 2006.

9. Фишер, Хелен, „Ум жене: природни таленти жена и како оне мењају свет”, Народна књига, Алфа, Београд, 2005.

10. Hoff Sommers, Christina, The War Агаинст Boys: How Мисгуидед Феминисм Ис Харминг Оур Young Мен, Симон анд Schuster, New York, NY, УСА, 2000.

Аутор: Владислав Ђорђевић