ЖЕНЕ ПРОТИВ ФЕМИНИЗМА

Људи се често питају зашто постоје жене против феминизма. Један читалац је недавно рекао да су жене против феминизма као да су рибе против воде. А ипак остаје чињеница да се већина жена не идентификује као феминисткиње. Анкете у САД показују да само 18% жена тамо себе назива феминисткињама. У Великој Британији, еквивалентна цифра за феминизам је још мрачнија са само 7% жена. Ово је упркос томе што више од две трећине жена у обе земље подржава равноправност полова.

Феминисткиње воле да одбацују овакве резултате као небитне, говорећи да је једноставна истина да ако желите равноправније друштво за жене и мушкарце онда сте заправо феминисткиња. Проблем је што се жене једноставно не слажу. Питање тада постаје неизбежно: шта жене мисле да је феминизам заправо?

Феминисткиње би желеле да верујемо да је феминизам = једнакост. Такође би желели да верујемо да „једнакост“ значи једнакост исхода, а не једнака људска права и једнакост пред законом, како су то разумели наши родитељи и баке и деке.

Када би се Жене против феминизма питале да ли верују да мушкарци и жене треба да имају једнака људска права и једнакост пред законом, одговор би био гласно „Да“.

Проблем је што се феминизам не ради о томе. Феминизам је залагање за женска права заснована на равноправности полова, зар не? Дакле, имамо 2 проблема. Прво, феминизам се залаже само за жене; не једнакост. У областима у којима жене имају јасну предност, феминизам или ћути или се активно супротставља реформи (нпр. породични закон, образовање, ментално здравље, итд.)
 
Друго питање је да феминизам, да би се обезбедила равноправност жена, говори о „правама“, али они одмах преформулишу право мушкараца на рад и гласање као незаслужену привилегију моћи.
 
На овај начин карактеришући мушкарце да имају незаслужене привилегије, феминизам је навео жене да помисле да „једнакост“ значи да и оне треба да имају незаслужене привилегије. Један од најгорих ефеката овога се види на радном месту. Као женама, речено нам је да прво имамо каријеру, а затим да чекамо „љубав“. Били смо веома успешни у каријери, али смо нашли апсолутну пустињу када је у питању наш лични живот. Наши мушки вршњаци често имају жене. Када се мушкарци венчају, они заиста почињу да повећавају своје сате на послу (уопштено). Они имају подстицај и то им помаже да постигну. За жене без деце и слободне жене, напорно раде и питају се чему све то.
 
Феминизам нас је навео да верујемо да је мушкарцима лакше на радном месту. Жене заиста верују да су мушкарци фаворизовани и зато су обично мушкарци на вишим нивоима. Ово чини жене огорченим. Али постоји још један начин на који теорија феминистичког патријархата игра у томе. Сећате се како теорија карактерише рад као привилегију моћи? Па жене раде ове послове и разочаравају се јер посао једноставно изгледа као посао! То уопште не изгледа као незаслужена привилегија. Уместо да схвате да је теорија патријархата погрешна у вези са тим, професионалне жене купују тврдњу феминизма да је то некако само посао за жене, али моћ и привилегија за мушкарце. Због тога жене осећају још већи презир према мушкарцима, остављајући их огорченим на цео живот.
 
Време је да се феминисткиње помире са оним што жене са Запада заиста желе – а то није феминизам. Па шта је са земљама у развоју? Зар им феминизам није потребан? Не.
 
Ево примера феминистичког закона из Индије.
 
и) Одељак 498-А ИПЦ:
“498А. Муж или сродник мужа жене који је подвргава окрутности.—Ко, као муж или рођак мужа жене, подвргне ту жену окрутности, казниће се казном затвора до три године и такође подлеже новчаној казни. Објашњење.—За сврху овог одељка, „окрутност“ значи—
(а) свако хотимично понашање које је такве природе да може навести жену да изврши самоубиство или да изазове тешке повреде или опасност по живот, уд или здравље (било психичко или физичко) жене; или
(б) узнемиравање жене када такво узнемиравање има за циљ да примора њу или било коју особу која је с њом повезана да испуни било који незаконити захтев за било каквом имовином или вредношћу или због тога што она или било која с њом повезана особа не испуне таква потражња.”
Има ли уопште разлога зашто само жене треба заштитити од суровости? Зар и ми не патимо када се према нашој браћи, очевима, мужевима и синовима поступа са суровошћу? Наравно да имамо.
 
Оно што жене желе (и оно што свету треба) су родно неутралне политике и закони. Феминизам, по дефиницији и по имену, то нам никада не може дати. Никада не може да донесе стварну родну равноправност. И то је оно што сви желимо.
 
Аутор: Chani Randazzo.