ДА БИ СЕ ДЕТЕ ОДВОЈИЛО ОД ЈЕДНОГ РОДИТЕЉА, ДОЛАЗИ ДО ПСИХОЛОШКОГ РАЗДВАЈАЊА, У КОЈЕМ СЕ ДЕТЕ ОТУЂУЈЕ !

Вертикална подела је постојање, једно поред другог, два става – Уопштено говорећи, једна страна овог паралелног постојања се оцењује као више у складу са стварношћу, док се друга може оценити инфантилном или окренутом ка тренутном задовољству (Kohut 1971).

Прикази родитељске потребе, беспомоћности и зависности такође изазивају одговор на бригу код деце. (Kredier & Motto, 1974).

Деца често служе лудом родитељу као директна последица родитељске потребе, прекомерне зависности и преокупације незадовољеним потребама. (Zeannah & Klitze, 1991).

Многа деца су повезана са једним родитељем, а одвојена од другог или су укључена у променљиве коалиције у којима се родитељи такмиче за подршку или оданост детета. (Minuchin, 1974).

Ове промењиве коалиције заробљавају младе у невољи 'подељене лојалности' (Boszormenenyi- Nagy & Krasner, 1986). Често су навођени да се одвоје од једног родитеља.

Да би се дете одвојило од једног родитеља, долази до психолошког раздвајања, у којем се дете отуђује, производећи лажно ја које спроводи захтеве родитеља који утиче.

Фишер (2017) описује самоотуђење као одбрамбени одговор на огроман притисак. Лажно ја настаје да би дете заштитило од немогуће дилеме да мора да бира једног родитеља уместо другог.

Деца која живе са таквим родитељима (који отуђује) су псеудозрела, изгледају као добра деца која помажу родитељу са којим су повезани и који желе да их заштите. То неки идеолошки мислиоци нормализују као добро за родитеља који је емоционално незрео, није добро за ту децу.

Такво родитељство је признат облик злостављања деце, постоји у обимној психолошкој литератури која је научна, рецензирана и широко прихваћена у психолошком свету.

Родитељство, у којем дете са емоционално незрелим родитељем, настоји да брине о емоционалним и психолошким потребама тог родитеља, у психолошкој литератури се сматра емоционалним и психичким злостављањем.

Аутор текста: KAREN WOODALL